– Nikola Vranić je danas najpoznatiji beskućnik u Beogradu. Kako je bivši baletan, dečko koji obećava, dijete akademskih građana, završio na ulici?

“Roditelji su mi sve pružili. Imali smo veliki stan na Novom Beogradu. Oni su u jednom momentu odlučili da taj stan prodaju kako bi kupili dva manja stana i meni dali jedan da se osamostalim. To se nešto odužilo. Kada su prodali taj stan, vratili neke dugove, oni su kupili stančić u Hilandarskoj ulici (centar Beograda) i meni su na ruke dali oko 15.000 evra. Za 16 meseci ja sam potrošio oko 50.000 evra. Kako? Odlučio sam prvo da iznajmim neki luksuzni stan u Beogradu, ali da bude prazan. Tu sam kupio neki muzički uređaj, opremio sve da bude top… Jednu kiriju nisam platio i ja sam završio na ulici”, ispričao je Nikola u podkastu kod Olje Crnogorac, prenosi Espreso.

On je ispričao kako se zabavljao sa devojkom koja je isto bila imućna. Oni su zajednički trošli novac koji nisu imali, novac njihovih roditelja. Kaže da je putovao u Budvu sa jednom kesom, a da je tamo kupovao sve što mu je trebalo.

Tada je još radio kao baletan, ali sve pare koje je zarađivao ili dobijao od roditelja, on je trošio.

Nije mu bilo u interesu da obrće novac, te je odlučio da troši do neke izvjesne sume. Tada mu je ostalo oko 12.000 evra, i umesto da kupi neki stan u Borči, on je te pare spiskao, piše Stil.

Nikola ne krije da je počeo da pije, te da je prestao i da radi i odao se alkoholu. Kada mu je otac umro, on je ostao na ulici.

“Ima jedna anegdota, sad mi je smešna. Čovek mi je prišao na ulici i pito me: “A šta je vama?” Ja sam u tom trenutku plakao na ulici. Kažem mu da sam beskućnik, sve mu objasnim kako je i šta. On me pogleda i kaže da mi ne veruje i da tako obučen sigurno izvodim neki performans! Kamo lepe sreće da je performans”, ispričao je Nikola.

Od sjaja do očaja
Da stare navike teško umiru, dokaz je Nikolin stil oblačenja. Njegova majka bila je profesorka francuskog, a otac geofizičar. U porodičnoj kući slušala se opera. Vranić je često putovao, ljetovao je u Italiji, zimovao u Švajcarskoj, nema gdje nije bio. Danas, ipak, zna samo za ulicu.

“Išao sam s prijateljima u Crnu Goru jer nam se jeo banana frape, a onda nam dosadi more, pa odemo na Žabljak. Ako sam hteo pastu, išao sam u Italiju, i sve tako. Pio sam umereno i kvalitetno. Hranio se po dobrim restoranima. Uživao”, sjeća se Nikola.

Nije jeo danima
“Bilo je perioda kad nisam jeo po 3-4 dana. Ušao bih u pekaru i pitao da li imaju neko pecivo da je ostalo od juče. Ima dobrih ljudi, daju. Daju i po nekim restoranima obroke”, iskreno kaže Nikola.

Ipak, na pitanje zašto nikada nije pokušao da se zaposli i iznajmi neki “sobičak”, kaže da je dugo vremena mislio da je to “ispod časti”, a i vjerovatno bi sve brzo potrošio – prizanje da “ne ume s novcem”.

“Posle toliko godina na ulici, promeni se čovek. Sve bih promenio. Treba ovako, ljudi treba mnogo da razmišljaju o životu kao takvom, da nije lak, da je baš ono što kažu latice ruža ili trnje. I možda bolje ovako nego putem latica, latice na vetru odlepršaju. I da, smatram da ljudi zaista treba dosta da čitaju. Zato ima kultnih romana. Da idu u pozorišta i da imaju pored sebe osobu koja ih razume, to je veoma bitno. Da ne budu sami. Samoća ubija. Samoća definitivno urušava čoveka i onda mu se javljaju crne misli. Čak postaje i zao “,rekao je Nikola na kraju razgovora.