Dvadeset godina vlasti Milorada Dodika ostavilo je Republiku Srpsku, prema ocjeni profesora Milana Blagojevića, sa ozbiljnim ekonomskim i demografskim problemima, dok je istovremeno izostala mogućnost snažnije privredne saradnje sa Srbijom.

Blagojević u autorskom tekstu navodi da ekonomski pokazatelji ukazuju na sve veći jaz između Republike Srpske i Federacije BiH, posebno kada je riječ o bruto domaćem proizvodu, fiskalnom prometu, prihodima od poreza i broju zaposlenih.

Prema podacima koje navodi, BDP Federacije BiH u 2025. godini iznosio je 37,59 milijardi KM, dok je BDP Republike Srpske bio 18,7 milijardi KM.

Razlike u prihodima i broju zaposlenih

Blagojević navodi i da je Federacija BiH tokom prošle godine ostvarila ukupni fiskalni promet od 75,45 milijardi KM, dok je u Republici Srpskoj taj iznos bio 25,3 milijarde KM.

Kada je riječ o direktnim porezima i doprinosima, u FBiH prikupljeno je 4,46 milijardi KM, a u Republici Srpskoj 2,18 milijardi KM.

Od indirektnih poreza Federaciji BiH pripalo je oko 5,51 milijardi KM, dok je Republici Srpskoj pripalo oko 3,09 milijardi KM.

Istovremeno, prema njegovim navodima, u Federaciji BiH bilo je zaposleno oko 369.000 ljudi, a u Republici Srpskoj oko 187.000.

Posebno upozorava na demografski odnos u Srpskoj. Početkom avgusta ove godine, kako navodi, Republika Srpska imala je oko 295.000 penzionera i približno 290.000 zaposlenih.

“Bez zaduživanja teško isplatiti obaveze”

Blagojević tvrdi da se finansijska stabilnost Republike Srpske posljednjih godina sve više oslanja na nova zaduživanja.

Prema njegovoj ocjeni, sredstva za isplatu plata zaposlenima u javnom sektoru i penzija često se obezbjeđuju novim zaduženjima kroz emisiju trezorskih zapisa i obveznica na domaćem tržištu.

Istovremeno, inostrana kreditna zaduženja dostigla su višemilijardske iznose, pri čemu se dio novca koristi za servisiranje ranijih dugova, dok se preostala sredstva usmjeravaju u javnu potrošnju.

Autor smatra da kombinacija ekonomskih i demografskih pokazatelja predstavlja ozbiljan problem za dugoročnu održivost Republike Srpske.

Saradnja sa Srbijom kao mogući prostor za oporavak

Kao jedan od mogućih načina za poboljšanje ekonomske situacije Blagojević izdvaja snažniju privrednu saradnju Republike Srpske i Srbije.

On podsjeća da za takvu saradnju postoji pravni okvir, uključujući Ustav BiH i Sporazum o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa Republike Srpske i Srbije.

Tim sporazumom, između ostalog, predviđeno je unapređivanje saradnje u oblasti privrede i korištenja privrednih resursa.

Blagojević podsjeća i na odluku Ustavnog suda BiH iz 2004. godine, kojom je ocijenjeno da je Sporazum o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa sa tadašnjom SR Jugoslavijom zaključen u skladu sa Ustavom BiH.

U toj odluci, kako navodi, Ustavni sud BiH je ocijenio da Republici Srpskoj za uspostavljanje posebnih paralelnih odnosa sa susjednim državama nije potrebna saglasnost Parlamentarne skupštine BiH.

Farmland i “Trudbenik” kao primjeri propuštenih prilika

Kao primjere privrednih sistema koji su nekada imali značajnu ulogu u razvoju pojedinih krajeva, Blagojević navodi poljoprivredni kombinat u Novoj Topoli, kasnije poznat kao Farmland, i dobojski “Trudbenik”.

Prema njegovom mišljenju, kroz postojeći pravni okvir bilo je moguće kreirati modele saradnje Srbije i Republike Srpske kojima bi se pokušalo privući investitore iz Srbije i ponovo pokrenuti dio proizvodnje.

Kao jednu od mogućnosti navodi javno-privatno partnerstvo, odnosno zajedničko ulaganje javnog sektora i privatnih kompanija iz Srbije.

Takvi projekti, smatra Blagojević, mogli bi biti usmjereni na oživljavanje proizvodnje u preduzećima koja su završila u stečaju.

“Ekonomsku saradnju treba iskoristiti”

Blagojević u tekstu navodi da privredna saradnja Srbije i Republike Srpske ne mora biti suprotstavljena ustavnom poretku BiH niti njenom suverenitetu i teritorijalnom integritetu.

Naprotiv, prema njegovom tumačenju, ekonomski projekti koji bi doprinijeli pokretanju proizvodnje, otvaranju radnih mjesta i povećanju privredne aktivnosti mogli bi imati koristi za stanovništvo Republike Srpske, ali i širu ekonomiju BiH.

“To su sve razlozi zbog kojih treba koristiti mogućnosti privredne saradnje koje stoje na raspolaganju Srpskoj i Srbiji, pri čemu su ekonomski benefiti koje donosi ta saradnja na dobro i BiH. Nikako na njenu štetu”, zaključuje Blagojević.

Institucije Bosne i Hercegovine potrošile su u prvom kvartalu ove godine 323,94 miliona KM, što je za nešto više od devet miliona maraka više nego u istom periodu prošle godine.

Najveći dio novca otišao je na bruto plate i naknade zaposlenih, za koje je u prva tri mjeseca izdvojeno 208,68 miliona KM. To je za čak 15,7 miliona KM više nego u prvom kvartalu 2025. godine.

Za naknade zaposlenih dodatnih 42,5 miliona KM

Prema podacima iz Izvještaja o izvršenju budžeta institucija BiH za prvi kvartal 2026. godine, na naknade troškova zaposlenih potrošeno je dodatnih 42,50 miliona KM.

I ovaj iznos je veći nego godinu ranije – za oko 4,7 miliona KM.

Kao jedan od razloga povećanja troškova navedeno je povećanje naknada za topli obrok, ali i veća izdvajanja za otpremnine zaposlenima koji su otišli u penziju.

Ukupni tekući izdaci budžetskih korisnika iznosili su 290,08 miliona KM, što je za 16,7 miliona KM, odnosno šest odsto, više nego u istom periodu 2025. godine.

Putovanja skuplja uprkos manjoj materijalnoj potrošnji

Istovremeno, ukupni materijalni troškovi institucija BiH smanjeni su za 3,8 miliona KM.

U izvještaju se navodi da su u periodu privremenog finansiranja ovi izdaci realizovani u minimalnom iznosu potrebnom za funkcionisanje institucija.

Međutim, pojedine stavke su ipak zabilježile rast.

Tako je na službena putovanja potrošeno oko 400.000 KM više nego u prvom kvartalu prošle godine. Povećani su i izdaci za iznajmljivanje opreme, tekuće održavanje, usluge prevoza i nabavku goriva.

Kao jedan od razloga za rast ovih troškova u izvještaju je naveden stalni rast inflacije.

Kapitalna ulaganja smanjena zbog privremenog finansiranja

Na kapitalne izdatke u prvom kvartalu potrošeno je 23,55 miliona KM, što je za 5,7 miliona KM, odnosno 19 odsto, manje nego godinu ranije.

Razlog je činjenica da su institucije BiH veći dio prvog kvartala funkcionisale na osnovu odluka o privremenom finansiranju.

U takvim okolnostima nisu mogli biti započinjani procesi javnih nabavki roba, radova i usluga za redovne planirane aktivnosti.

Na tekuće transfere i grantove potrošeno je 7,98 miliona KM, odnosno 1,8 miliona KM manje nego u istom periodu prošle godine.

Budžet usvojen tek krajem jula

Institucije BiH su tokom prvih mjeseci 2026. godine funkcionisale u režimu privremenog finansiranja, jer je budžet institucija BiH za ovu godinu usvojen tek 27. jula.

Najveći dio budžetskih sredstava usmjeren je na primanja zaposlenih u institucijama BiH, uključujući plate, topli obrok, regres i naknade za prevoz.

Na inostrane kamate u prvom kvartalu potrošeno je 122.630 KM, što je za 17.700 KM manje nego godinu ranije.

Za spoljne otplate izdvojeno je nešto više od dva miliona KM, odnosno oko 105.000 KM manje nego u prvom tromjesečju 2025. godine.

Više novca i za izvršenje sudskih presuda

Rast je zabilježen i kod izdataka po osnovu pravosnažnih sudskih presuda i rješenja.

Institucije BiH su po ovom osnovu u prvom kvartalu morale isplatiti 1,84 miliona KM.

To je za oko 372.000 KM više nego u istom periodu prošle godine.

Ukupni podaci tako pokazuju da su, uprkos smanjenju pojedinih materijalnih i kapitalnih izdataka, najveći rast rashoda u prvom kvartalu zabilježile plate i naknade zaposlenih, dok su institucije istovremeno bile ograničene režimom privremenog finansiranja.

Najveća prednost SNSD-a u ovoj izbornoj kampanji nije ni slogan, ni vizuelni identitet, pa čak ni pojedinačni kandidat. Njegova najveća prednost jeste uverenje dela javnosti da se, bez obzira na nezadovoljstvo, ništa suštinski ne može promeniti. U sistemima dugotrajne dominacije jedne stranke apatija nije politički neutralna: ona gotovo uvek radi u korist vlasti.
Upravo takav utisak ostavljaju prvi dani kampanje u Republici Srpskoj. Slogani i vizuali većine stranaka deluju stereotipno, bez naročite kreacije i energije, kao da su napravljeni po obavezi, gotovo „preko volje“. Ne oseća se veće uzbuđenje među građanima, ali ni među partijama. Kampanja se uglavnom odrađuje, umesto da se zaista vodi.

Za SNSD je takva atmosfera gotovo idealna. Stranka koja ima razvijenu infrastrukturu, disciplinovano biračko telo, lokalne odbore, koalicione partnere i prednost dugogodišnjeg upravljanja ne mora proizvesti veliki entuzijazam. Dovoljno joj je da svoje sigurne birače izvede na izbore. Opozicija, međutim, ne može pobediti na isti način. Njoj je potrebna veća izlaznost, osećaj da je promena moguća i politička energija koja će pokrenuti ljude koji su odavno odustali od izbora.

U dosadašnjem toku kampanje samo jedan akter pokušava da tu atmosferu promeni, pokret „Sigurna Srpska“ i njen lider Draško Stanivuković.

Dok drugi čekaju da kampanja nekako prođe, on obilazi Republiku Srpsku, poziva na izlaznost, proizvodi događaje i u najboljem smislu te reči, „luduje“ po terenu. Kamperi, neposredni susreti sa građanima, pokretljivost i stalno stvaranje novih slika možda nekome deluju kao puki politički marketing.

Međutim, u mrtvoj kampanji i sama energija postaje važan politički resurs. Stanivuković se, za razliku od većine konkurenata, ponaša kao da veruje da se izbori mogu dobiti.

Zato je potrebno razlikovati dva pitanja. Branko Blanuša, kao zajednički opozicioni kandidat, može neposredno pobediti Savu Minića u trci za predsednika Republike Srpske. Ali SNSD nije samo njegov predsednički kandidat. To je čitav sistem političke moći.

Ako se pitamo ko taj sistem može ozbiljnije ugroziti i promeniti odnos snaga u Narodnoj skupštini, onda se kao najozbiljniji odgovor nameće Pokret „Sigurna Srpska“. Za to postoji nekoliko razloga.

Pre svega, „Sigurna Srpska“ raspolaže kombinacijom političkih profila kakvu trenutno nema nijedna druga opoziciona organizacija. Draško Stanivuković donosi mladalačku harizmu, prepoznatljivost i sposobnost mobilizacije. Njegove pobede u Banjoj Luci 2020. i 2024. godine pokazale su da popularnost sa društvenih mreža može pretvoriti u stvarne glasove i da SNSD može pobediti i kada vlast uloži ozbiljne resurse u kampanju.

Igor Radojičić donosi ono što Stanivukoviću prirodno nedostaje: institucionalno iskustvo, upravljačku kompetenciju i sposobnost komunikacije sa umerenijim, starijim i politički opreznijim biračima. Njegova prošlost u SNSD-u za deo opozicione javnosti predstavlja teret, ali je istovremeno i njegova strateška vrednost.

SNSD se ne može poraziti samo okupljanjem građana koji su oduvek bili protiv njega. Potrebno je pridobiti i takozvane „meke“ birače vlasti – ljude koji žele promenu, ali ne žele neizvesnost. Radojičić upravo njima može ponuditi siguran izlaz iz dosadašnjeg političkog obrasca.

Dejan Kojić donosi lokalno uporište i vezu sa istočnim delom Republike Srpske. Njegova pobeda na Palama 2024. godine pokazala je da se SNSD može pobediti i izvan velikih urbanih centara.

Uz Branislava Borenovića, koji poseduje veliko parlamentarno i organizaciono iskustvo, „Sigurna Srpska“ više nije samo banjalučki projekat okupljen oko jednog popularnog gradonačelnika. Pokret je kandidovao liste u svih devet izbornih jedinica za Narodnu skupštinu i u sve tri izborne jedinice za Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH, što potvrđuje ambiciju da postane organizacija republičkog obima.

Posebno važna bila je odluka Stanivukovića i Pokreta da odustanu od sopstvenih kandidatura za dve inokosne funkcije i podrže Branka Blanušu za predsednika Republike Srpske i Marinka Božovića za srpskog člana Predsedništva BiH. Time je izbgenuto dodatno cepanje opozicionih glasova. Za novu političku organizaciju koja želi da se nametne kao vodeća opoziciona snaga, to je bio čin strateškog samoodricanja, ali i dokaz koalicionog potencijala.

Jedinstvena šansa opozicije proizlazi i iz promenjenog položaja SNSD-a. Ovo su prvi opšti izbori posle pravosnažne zabrane Miloradu Dodiku da obavlja javnu funkciju. Iako ne može biti kandidat, njegovo ime i lik i dalje nose kampanju SNSD-a. To istovremeno pokazuje snagu njegovog političkog brenda i slabost stranke koja još nije pronašla samostalnog naslednika.

Da je vlast ranjivija nego ranije pokazali su i prevremeni predsednički izbori. Posle ponovljenog glasanja Siniša Karan osvojio je 50,54 odsto, a Branko Blanuša 48,09 odsto glasova. Razlika je iznosila manje od 11 hiljada glasova. SNSD, dakle, više nije nedostižan. Međutim, tesna razlika sama po sebi neće proizvesti promenu. Potrebna je organizacija sposobna da nezadovoljstvo pretvori u izlaznost i parlamentarnu većinu.

Tu se nalazi i najveći izazov za „Sigurnu Srpsku“. Energija kampanje nije dovoljna ako ne bude praćena kontrolom biračkih mesta, snažnim lokalnim odborima, uverljivim ekonomskim programom i jasnim dogovorom opozicije o formiranju vlasti.

Poruka „Sigurno premijer“ politički je efektna jer parlamentarne izbore personalizuje i građanima nudi prepoznatljivo lice buduće izvršne vlasti. Ipak, predsednika Vlade građani ne biraju neposredno. Stanivuković može postati premijer samo ako iza njega bude stajala skupštinska većina. Zato Pokret mora objasniti ne samo ko bi vodio Vladu, već i ko bi je činio, na kojim prioritetima bi počivala i iz kojih sredstava bi finansirala obećane mere.

Postoji i opasnost preterane personalizacije. Ako se „Sigurna Srpska“ svede isključivo na Stanivukovićevu popularnost, ona može ponoviti upravo model koji kritikuje kod SNSD-a. Njena stvarna prednost nije jedan lider, već mogućnost da spoji Stanivukovićevu energiju, Radojičićevo iskustvo, Kojićev lokalni legitimitet, Borenovićevu političku infrastrukturu i nova lica koja mogu pokazati da postoji tim sposoban da upravlja Republikom Srpskom.

Istraživanje Koalicije „Pod lupom“ pokazuje zanimljiv paradoks: 73,9 odsto građana BiH smatra da izbori nisu slobodni i pošteni, ali 73,5 odsto ipak tvrdi da će glasati. To je prostor između nepoverenja i još uvek postojeće spremnosti na političko učešće. Ko uspe da građane uveri da njihov glas ovoga puta zaista može nešto promeniti, taj može promeniti i izborni rezultat.

Zato odgovor na pitanje ko može ugroziti SNSD nije samo ime jednog protivkandidata. Blanuša može pobediti Minića, ali „Sigurna Srpska“ ima najveću šansu da ugrozi samu strukturu dugogodišnje dominacije SNSD-a. Ona trenutno jedina pokušava da mrtvoj kampanji nametne tempo, da opozicionom biraču vrati samopouzdanje i da promenu predstavi kao realnu, a ne samo poželjnu mogućnost.

SNSD neće biti poražen još jednim opozicionim plakatom, saopštenjem ili rutinskom tribinom. Može biti poražen tek onda kada dovoljan broj ljudi poveruje da promena nije unapred izgubljena i zbog toga izađe na izbore. Za sada, „Sigurna Srpska“ jedina vodi kampanju kao da je tu jednostavnu činjenicu zaista razumela.
Za portal BN TV:

Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu