Odbornik u Skupštini grada Banjaluka, Nebojša Drinić, proveo je vrijeme s porodicom Marić, koja je pravo bogatstvo Borkovića i Banjaluke. Sa sedmoro djece, Marići su primjer snage tradicionalnih vrijednosti i porodične povezanosti.

“Ovoj dječici želim da stasavaju u dobre ljude i iskrene patriote koji će čuvati svoju porodicu, zavičaj i otadžbinu. Neka se uvijek ponose time što su ponikli u Borkovićima,“ poručio je Drinić.

Naglasio je da Slađana i Dragan Marić svjedoče o snazi porodice, koja u Republici Srpskoj i dalje traje i opstaje uprkos izazovima modernog vremena.

Porodica Marić podsjeća na vrijednosti koje treba čuvati i na snagu zajedništva, koje ostaje temelj za buduće generacije.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Небојша Дринић (@nebojsa.drinic)

Banjaluku sam birala. Ljudi često misle za nekoga ko ima impresivnu karijeru i dolazi iz Beograda da je to pad u karijeri, ali grad na Vrbasu je bio moja želja i znala sam da dolazim u divan grad sa divnim ljudima, pre svega u zemlju gde sam dobrodošla i gde ljude iz Srbije neobično vole.

Kaže ovo u intervjuu za “Glas Srpske” generalna direktorica “m:tela” Jelena Trivan prisjećajući se svog prvog susreta sa Banjalukom prije nekoliko godina, kada je Upravni odbor kompanije odlučio da je imenuje na ovo odgovorno mjesto, a nedavno i da joj produži mandat na nove tri godine.

– Prva impresija koju steknete kada dođete u Banjaluku je da ste svuda dobrodošli, da svako želi da vam pomogne. Ali ona važnija, koju želim da podelim, jeste da često postoji inferiornost manjih gradova prema većima. Banjaluka je izuzetno čist, uređen grad, a moja prva ljubav bila je prema Vrbasu, a zatim prema ljudima koji su mnogo mirniji, otmeniji, strpljiviji i drugačiji od ljudi u Beogradu, koji su stalno nervozni i u gužvi. Banjaluka mi je dala mir koji nekima pružaju Maldivi ili Bali. Tu sam pronašla svoje utočište – kaže Trivanova.

GLAS: Kako biste opisali život u Beogradu, a kako u Banjaluci?

TRIVAN: U vreme pretpraznične gužve u Beogradu su potrebni sati da dođete do bilo koje destinacije. To je normalno za velike gradove, naročito zbog toga što je Beograd postao svetska metropola, jedna od najpopularnijih destinacija za proslavu Božića i Nove godine. Beograd ima kosmopolitski život – restorane, radnje, biznis – i to sve ima svoje prednosti, izazivajući u meni neverovatan ponos. S druge strane imala sam priliku da živim u vremenu kada Beograd nije bio takav, što mi omogućava da cenim mir koji nudi Banjaluka. Ovde mogu da šetam pored Vrbasa, koji je zelene boje, kakvu više ne nalazite, da idem u pozorište i lako nađem karte, da šetam i peške stignem do svakog odredišta ako želim i što je za mene bilo najneverovatnije – da mogu peške da dođem do svog posla, jer od dana kada sam počela da radim, ja to u Beogradu nikada nisam mogla. Banjaluka me je suočila sa tim da razmišljam koliko malih stvari postoji koje niste uradili, a koje ne možete da uradite u velikom gradu, kao to da se ujutro probudite i peške odete do svog radnog mesta.

GLAS: Vjerujem da ste tokom ovog perioda, a s obzirom na vrstu posla kojim se bavite, imali priliku da posjetite i neke druge krajeve u Srpskoj. Koja od tih mjesta su Vam ostala u posebnom sjećanju i zbog čega?

TRIVAN: Kada sam došla na čelo “m:tela” počela sam da se bavim ljudima u FBiH, odnosno Srbima u tim opštinama. Svake godine i svakog meseca, odlazeći tamo, videla sam duboku tugu tih ljudi. I svaki put kada me pitate gde bih najradije otišla i gde ću na kraju i otići za Pravoslavnu novu godinu, to su Grahovo, Glamoč, Petrovac i Drvar, zato što neobično volim te ljude, njihovu izdržljivost, njihovu gorštačku trpeljivost da podnesu sve i da uprkos svemu ne izgube ni nadu, ni osmeh i što je najvažnije, da se nikada ne žale i ne govore da “nikad nije bilo gore”, nego prihvataju život takav kakav jeste i nose ga na svojim plećima. Tamo idem jer volim, tamo idem jer mnogo volim te ljude, a bogami tamo idem i zato što tamo mnogo učim.

GLAS: Da li imate slobodnog vremena, kako se opuštate i punite baterije?

TRIVAN: I dalje sam pasionirani čitalac. Pratim sve što se događa u svetskoj i domaćoj književnosti i stižem da čitam. Ne prihvatam izgovore ljudi koji kažu da nemaju vremena da čitaju. Ono što me u poslednje vreme naročito čini ponosnom je da obavezno svratim u knjižare “Službenog glasnika Srbije”, čiji sam direktor nekada bila. Nasmeju me prodavci kada kažu: “Direktorka, danas nam je pazar dobar”, misleći da i dalje meni treba da kažu kakvo je poslovanje, ali ono što je važnije je što odlično poznaju književnost i što sam uspela da u tih sedam godina izgradim kadar koji je takav da vam je uživanje da uđete u knjižaru. Takođe, poznata sam kao veliki veseljak i ljubitelj kafane, sa bogatim repertoarom. Uživam u koncertima i izlascima, a posebno sada, kada je došlo vreme da se moja kćerka Bjanka i ja zajedno sretnemo u izlascima.

GLAS: Koja je posljednja knjiga koju ste pročitali?

TRIVAN: Poslednje tri koje sam čitala su knjige koje mi je preporučio na aerodromu u knjižari “Službenog glasnika” moj kolega, a to je Džon Fante, trilogija o Antoniju Bandiniju. Odlične knjige. Preporučujem ih svima.

GLAS: Uspješna ste poslovna žena, ali i majka. Kako to dvoje uspijete da uskladite, da ne bi trpjelo prvo, a pogotovo ovo drugo?

TRIVAN: To pitanje ne priznajem i ne razumem. Znate, ja sam biološki majka i to je moja najvažnija životna, prirodna, božanska funkcija koju sam dobila. Osećam se blagosloveno. Zahvaljujem Bogu svaki dan na prilici što mi je dao mogućnost da budem majka, tako da za mene ne postoji nikakva dilema, posao ili dete, muškarac ili dete. Onog trenutka kada bi bilo šta moja Bjanka trpela, zbog bilo čega ili ja nemala vremena i moći da joj budem dobra majka, tada bih ostavila posao i mesila kolače kod kuće, živela skromno i radila bilo šta na svetu, čistila za novac, ali ne bih dozvolila da ona bude bez moje ljubavi i pažnje. To dete je prohodalo i progovorilo u Skupštini kada sam bila narodni poslanik, putovala na sva službena putovanja sa mnom. I u Banjaluku je dolazila. Meni nije bio problem da svakog jutra dođem u Banjaluku i vratim se popodne kada sam joj potrebna, kao da radim na Novom Beogradu, a ne u Banjaluci. U tom smislu moja kćerka nikada nije osetila razliku zaposlene ili nezaposlene mame, s tom razlikom što je zaposlena mama samo malo nervoznija kada dođe kući.

GLAS: Da možete vratiti kazaljke sata, šta biste promijenili?

TRIVAN: Ranijih godina sam govorila da nikada ne bih ulazila u politiku. Međutim, kako godine prolaze, mislim da koliko god da mi je politika oduzela, pre svega mir i učinila moj život zauvek javnim, što ja nikada nisam želela i stavila i mene i moje dete pod lupu, oduzela mi mnogo nerava i mnogo vere u ljude, danas ipak ne bih rekla da je to bio loš potez. Naprotiv, dala mi je jedno iskustvo i znanje zahvaljujući kojima ja danas mogu da budem uspešna u svemu, upravo zahvaljujući toj školi u politici koju sam prošla. Danas bih odgovorila drugačije. Kada bih mogla da vratim kazaljke, verovatno bih imala još dece, zato što sada kada Bjanka odlazi svojim putem, nedostaje mi puna kuća. Pametni su stari ljudi koji su imali puno dece i uvek jedno u svojoj kući. To je lekcija koju bih poručila mladim ženama, kada vam se rodi prvo dete, vama je sve teško, ta ljubav je toliko neizmerna da vam nije potreban niko dodatno da tu ljubav kvari, dopunjuje, ali kasnije pamet vam kaže: što više dece sreća veća, duži život.

GLAS: Kažu i da nas porijeklo mnogo oblikuje, da li je to slučaj i kod Vas? Rođeni ste na Kosovu, u veoma tradicionalnoj porodici?

TRIVAN: Mene je Kosovo potpuno definisalo. Način na koji vodim firmu oslanja se na vrednosti koje sam ponela iz tog kraja – čast, reč, poštenje prema ljudima i iskreni odnosi. Naučila sam da je bolje biti neprijatno direktan nego nasmejani licemer, jer verujem da je iskrenost ključ za zdrave i dugotrajne odnose, bilo poslovne, bilo lične. To je osećanje da je mnogo važno ne obogatiti se u danu, već ostaviti nešto svom narodu, istoriji. Da je važno da ostavite trag u vremenu, da je važno da budete ispravan čovek, da je važno da čuvate ljude oko sebe. Iz ove perspektive čini mi se da svaki potez koji povučem, i poslovno i privatno, pre svega govori o kući iz koje dolazim i da svakim danom sve više ličim na svog pokojnog oca i sve one ljude na Kosovu uz koje sam stasala.

GLAS: Koliko su Vam danas bitne te tradicionalne vrijednosti?

TRIVAN: Ljudi misle da su tradicionalne vrednosti ono folklorno što nosimo u sebi, da poštujemo Božić, da poštujemo Vaskrs, da postimo post, a ja mislim da je ono tradicionalno što nosite iz kuće, ono što je najviše zaboravljeno, a to je odnos prema bližnjima, to je odnos prema Bogu, to je obaveza da budete dobar čovek, to je obaveza da u svakom trenutku pomislite šta ste izgovorili i uradili, da li ste nekome naudili, to je obaveza da budete časni i ispravni, to je obaveza da budete dobar roditelj, dobro dete i da koliko god da je teško, brinete o svojoj porodici i o svojim najbližima i o tome kakvo će sećanje jednog dana kada odete na onaj svet ostati iza vas, ali i sa čim ćete pred Boga.

ČESTITKA

GLAS: S obzirom na sve što se dešava u svijetu, ali i kod nas, kako bi izgledala Vaša novogodišnja i božićna čestitka?

TRIVAN: Naravno da bi moja čestitka zvučala kao da je prevaziđena, ali nikada potrebnija – da želim svim građanima mir, a kada njega imamo, imaćemo i sve ono o čemu u ovom trenutku sanjamo, bilo da je reč o novom stanu, kolima ili bilo čemu drugom. Ovoj regiji i ovim ljudima treba malo mira u svakom smislu, da živimo u smirenim, dosadnim vremenima, da imamo vremena da se posvetimo sebi, a ne da smo stalno zabavljeni o nekom jadu.