Situacija da nekome pozli u avionu nije toliko rijetka, ali borba za život putnika koji leti nekoliko sati iznad okeana ne ostavlja bilo koga ravnodušnim. Pravu sreću imao je jedan 50-godišnjak, nakon što mu je pozlilo i našao se u sigurnim rukama doktorke Milice Vukičević iz Beograda, koja se zadesila na istom tom letu, vraćajući se sa poslovnog puta iz Bostona.

Doktorka Milica nije očekivala da će poslije napornog poslovnog puta, morati da spašava život na visini od deset hiljada metara.

“Vraćala sam se za Srbiju i prilično sam bila umorna, ali po nekom starom običaju nisam mogla da spavam tokom leta. Međutim, nekoliko sati pred sletanje desilo se da me je probudio vrisak gospođe koja je bila negde pozadi, iza mene u avionu. Kako sam se probudila iz nekog dubljeg sna, u tom trenutku naravno nisam znala šta se događa, bojala sam se da nije počeo avion da se ruši. Međutim, kroz koji sekund naravno shvatila sam, okrenula sam se, pogledala ispred toaleta, bio je pacijent koji je bio na podu u tom trenutku” prisjetila se doktorica.

Potom je dodala:

“Hvala Bogu to se dogodilo ispred, a ne unutra, jer da se dogodilo unutra verovatno bi se zaglavio. Čovek je bio svestan, komunikativan, ali izrazito bled i delovao je dehidrirano. Ja sam naravno kao lekar pritekla u pomoć, predstavila sam se, oko njega su već bile stjuardese koje su izvanredno bile obučene, one su već izmerile krvni pritisak, saturaciju, kiseonik, takođe srčanu frekvencu. I nekim mojim fizikalnim pregledom ustanovila sam da je reč o pacijentu koji je evidentno dehidriran, koji je u aritmiji u datom trenutku i koji je hipotenzivan, odnosno sa nižim vrednostima krvnog pritiska.”

Doktorka kaže da nije imala strah, ali je adrenalin svakako bio prisutan.

“Više je to bilo uzbuđenje, zato što je to ogroman avion, prekookeanski let je u pitanju. Mi smo svi bili na podu zajedno sa pacijentom, tj. sa putnikom i nekako pokušavate da se sve to dobro završi i da uradite pravu stvar u pravom trenutku i da prosto pomognete čoveku. Tako da, onako, bila sam prilično uzbuđena posle svega toga, to mi je bio šok.”

Kako je izgledao trenutak spasavanja?
“Razmišljala sam na koji način, kojim namirnicama, kojom tečnošću ja mogu da nadomestim nešto što eventualno njemu fali. Znači, jako su mi bili bitni podaci anamnestički od njega, prosto fizikalni, neki grubi fizikalni pregled da ja vidim kako čovek izgleda. To su neke stvari koje lekara retko kada mogu da prevare. Na kraju se sve stabilizovalo, mi smo njemu čak uključili i kiseonik u tom trenutku, zato što je na početku svega došlo i do pada saturacije kiseonikom.”

Na sreću, sve se završilo na najbolji mogući način.

“On je čovek vidno bio uplašen, tako da na kraju smo se svi malo i šalili, ne bismo li malo skrenuli te neke misli njemu iz glave. Ja engleski zaista govorim odlično, meni lično ništa nije bio problem u komunikaciji, ali sam sigurna da bi jezička barijera mogla da bude problem, naročito kada je potrebno da dobijete neke osnovne podatke od čoveka u smislu da li je nešto konzumirao, da li je pio, da li je jeo, čime se bavi, da li je lečen do sada. Znači, to su sve neke osnovne stvari koje uz jezičku barijeru teško možete da saznate.”

Doktorica i van radnog mjesta
Doktorica Milica navodi da ne bi voljela da ikada ikome zatreba pomoć u avionu, ali ako do toga dođe, uvijek će rado pomoći.

“Ono što je pozitivno jeste da čovek nije bio sam na letu, bio je sa suprugom, tako da verovatno u tim nekim situacijama supružnik, prijatelj ili neko ko je uz čoveka kome se to događa može da pomogne u toj komunikaciji. Ne bih volela da se ponavlja, volela bih da svi budu zdravi i srećni, da putuju i tako, ali, naravno, u bilo kakvoj sledećoj situaciji na isti način bih postupila. Tako da, eto, mislila sam da posle jednog dimnog boravka u bolnici u Bostonu, gde sam zaista imala čast da sa najvećim stručnjacima iz oblasti srčane insuficijencije sarađujem, smatrala sam, ajde, najzad, malo u avionu ću moći da se odmorim, pošto je zaista bio veoma naporan tempo. Međutim, eto, nekad prosto ne možete da planirate ni to.”

Još je dodala:

“Meni je srce puno zato što sam ja uspela nekome da pomognem i smatram da svaki lekar po nekom automatizmu mora da ima i tu empatiju i poriv da pomogne čoveku. Zato smo i, pretpostavljam, izabrali ovu profesiju” zaključila je doktorica Milica Vukićević, prenosi “24Sedam”.