Budućnost Irana nije isključivo unutrašnje iransko pitanje, niti tema ograničena samo na regionalnu geopolitiku. To je pitanje od globalnog strateškog značaja.

Međunarodna zajednica nema korist od oslabljenog, izolovanog ili trajno sankcionisanog Irana, niti od Irana definisanog strahom, represijom i ideološkim izvozom. Ono što svetu istinski treba jeste slobodan, građanski i moderan Iran — država zasnovana na građanstvu, a ne na teologiji, na saradnji umesto konfrontacije i na inovacijama umesto prinude.

Ovo nije argument protiv vere, tradicije ili identiteta; to je argument za upravljanje, dostojanstvo i civilizaciju.

Iran je jedna od najstarijih kontinuiranih civilizacija u ljudskoj istoriji. Davno pre nastanka modernih nacionalnih država, persijska civilizacija razvila je sofisticirane sisteme uprave, prava, infrastrukture i kulturnog suživota. Drevna Persija je odlučujuće doprinela razvoju upravljanja, tolerancije prema različitostima i organizaciji složenih društava.

Ti doprinosi nisu bili ograničeni na jedan region; oblikovali su šire temelje globalne civilizacije. Posmatrati Iran isključivo kroz prizmu poslednje četiri decenije stoga je istorijski netačno i intelektualno plitko. Savremena političko-teokratska struktura predstavlja prekid sa dubljom civilizacijskom putanjom Irana, a ne njen prirodni nastavak.

Iranci su indoevropski narod, jezički i kulturno povezan sa širom civilizacijskom porodicom koja obuhvata Evropu i velike delove Azije. Persijski jezik, književnost, filozofija, nauka i umetnost deo su zajedničkog nasleđa čovečanstva.

Prirodno mesto Irana nije na marginama međunarodnog sistema niti u ideološkoj izolaciji, već među otvorenim društvima koja vrednuju znanje, kreativnost i zakonito upravljanje. Reintegracija Irana u taj prostor nije čin milosrđa; to je obnova istorijske ravnoteže.

Građanski Iran bi duboko transformisao globalno bezbednosno okruženje. Danas je ogroman ljudski potencijal te zemlje sputan, pogrešno usmeren ili primoran na egzil. Umesto izvoza nestabilnosti kroz mreže posrednika, ideološku militantnost i prinudni uticaj, slobodan Iran mogao bi da izvozi znanje, inovacije i tehnološku sofisticiranost. Iransko društvo je više puta pokazalo izuzetan potencijal u nauci, inženjerstvu, medicini, matematici i novim tehnologijama.

Tamo gde su Iranci imali slobodu delovanja — često van sopstvene zemlje — postizali su vrhunske rezultate. Država koja taj potencijal osnažuje, a ne potiskuje, postala bi neto doprinosilac globalnoj stabilnosti, ekonomskom rastu i naučnom napretku.

Potrebna transformacija nije teološka, već politička. Savremeno upravljanje zahteva jasno razdvajanje verske vlasti i državne moći. Religija, u svakom društvu, pripada sferi ličnog uverenja, zajedničkog života i duhovnog vođstva. Kada verski lideri dominiraju političkim institucijama, bezbednosnim strukturama i izvršnom vlašću, odgovornost nestaje, neslaganje postaje jeres, a upravljanje se pretvara u prinudu opravdanu božanskim tvrdnjama.

Nijedna moderna parlamentarna demokratija ne može funkcionisati u takvim uslovima. Ovo nije neprijateljstvo prema religiji; to je poštovanje prema njoj. Vera gubi moralni autoritet kada je država nameće, a država gubi legitimitet kada tvrdi da je nepogrešiva.

U građanskom Iranu, verski lideri bi ispunjavali svoju suštinsku ulogu u okviru verskih institucija, dok bi politička vlast počivala na izabranim predstavnicima odgovornim građanima. Savremena parlamentarna demokratija omogućila bi pluralizam, kompromis i mirno nadmetanje za vlast, obezbeđujući da država služi svim građanima bez obzira na uverenja, pol ili poreklo.

Takav sistem bi odmah smanjio unutrašnju represiju i spoljašnju agresiju, jer bi legitimitet proizlazio iz pristanka, a ne iz straha.

U tom okviru, obnova ustavne monarhije mogla bi da posluži kao stabilizujući i ujedinjujući element tokom tranzicije. Monarh bez apsolutne izvršne vlasti, kao simbolični šef države, mogao bi da poveže Iran sa globalnom porodicom ustavnih monarhija i dugom diplomatskom tradicijom.

To ne bi predstavljalo povratak autoritarizmu, već most između istorijskog kontinuiteta Irana i njegove demokratske budućnosti. Simbolički i diplomatski, takav model bi mogao brzo da normalizuje međunarodne odnose Irana, šaljući signal predvidljivosti, kontinuiteta i posvećenosti mirnom upravljanju.

Od presudne je važnosti da Iranu budu potrebni mir i tranzicija, a ne haos i krvoproliće. Istorija pokazuje da režimi koji se oslanjaju na nasilje nad sopstvenim građanima na kraju gube i legitimitet i kontrolu. Represija ne čuva državu; ona ubrzava njen slom.

Svaka političko-teokratska elita koja veruje da može neograničeno da vlada strahom pogrešno tumači i iransko društvo i globalnu istoriju. Prolivanje krvi građana stvara rane koje nijedna ideologija ne može da zaceli; radikalizuje društvo, razara institucije i zatvara vrata pregovaračkim rešenjima.

Mirna tranzicija nije znak slabosti. Ona je krajnji izraz odgovornosti. Dijalog, uzdržanost i kompromis jedini su putevi koji čuvaju državu dok se sistem menja. Alternativa — eskalacija nasilja i represije — neizbežno vodi izolaciji, fragmentaciji i istorijskoj osudi.

Za svet, pojava slobodnog i građanskog Irana imala bi trenutne i dalekosežne koristi. Smanjila bi regionalne tenzije, oslabila transnacionalne ekstremističke mreže, stabilizovala ključne energetske koridore i otvorila jedno od najobrazovanijih i najdinamičnijih društava Bliskog istoka za istinsku saradnju. Iran bi prestao da se doživljava kao trajna bezbednosna pretnja i postao bi strateški partner u rešavanju globalnih izazova — od energetske tranzicije do tehnološkog razvoja.

Izbor pred Iranom, stoga, nije između tradicije i modernosti, niti između identiteta i otvorenosti. To je izbor između izolacije i učešća, straha i dostojanstva, prinude i kompetencije. Iran pripada svetu, a ne protiv sveta. Slobodan, građanski i miran Iran ne bi samo vratio pravdu i prosperitet sopstvenom narodu, već bi ponovo povezao jednu od velikih civilizacija čovečanstva sa njenom zasluženom ulogom u oblikovanju stabilnog i kooperativnog međunarodnog poretka.

Zato je budućnost Irana važna ne samo Irancima, već i globalnoj bezbednosti, globalnom razvoju i zajedničkom civilizacijskom nasleđu koje institucije poput RIEAS nastoje da prouče, zaštite i unaprede.

Dodatni bezbednosni kontekst (analitička napomena)

U analizi savremenog Irana ne može se zanemariti bezbednosna dimenzija njegovog spoljnopolitičkog delovanja. Tokom rata u Bosni i Hercegovini postojali su navodi i obaveštajni izveštaji o iranskom prisustvu i obukama u kampovima u Pogorelici i Fojnici, kao i o uspostavljanju mreža uticaja u Sarajevu.

U javnom prostoru Sarajeva zabeleženi su i simbolički tragovi tog perioda, uključujući table i obeležja kojima se odaje zahvalnost iranskim „šehidima“.

Ovi elementi ukazuju na širi obrazac u kome je današnji iranski režim decenijama ulagao u mrežu kampova, organizacija i posredničkih struktura širom sveta, često pod okriljem ideološkog izvoza i asimetričnih bezbednosnih aktivnosti.

Upravo takva praksa predstavlja jedan od ključnih razloga zašto međunarodna zajednica danas razmatra Iran pre svega kroz prizmu bezbednosnog rizika, a ne njegovog civilizacijskog i društvenog potencijala.

Autor: Prof. dr Darko Trifunović, Senior Research Fellow RIEAS

BN