U životu je najvažnija posljednja, kaže naš narod, tvrdeći tako da upravo posljednje učinjeno djelo čovjeka može da uzdigne ili da izbriše sve ono što je do svog ovozemaljskog kraja činio. Sudeći po toj izreci, podvig Jelene Trikić, iz Drvara, iznad je svakog vremena. Nemjerljiv. Neuporediv.

Prije 10 godina imala je 32. Uprkos teškom obliku tumora na mozgu, sa kojim se borila od 2007, odlučila je da rodi i zbog trudnoće odbila je da prima hemoterapiju i citostatike. Ni u kom slučaju nije htjela da prekine trudnoću koja joj je pogoršala zdravstveno stanje.

Umjesto lečenja, odlučila je da iznese trudnoću do kraja. Da podari novi život u mesecima kada se njen gasio. Mjenjala je svoj za život svoje bebe. Iako su ljekari bili u čudu što uopšte pored tako teške bolesti može uspešno da nosi trudnoću, neka viša sila bila je uz Jelenu.

Prije 10 godina, 9. oktobra, u Banjaluci je na svijet donijela dječaka – Nikolu. Iako rođen sa svega 1.970 grama, bio je zdrava i napredna beba. Jelenina slika iz porodilišta dok drži Nikolu na grudima, njen spokoj i ponos koji su odisali sa te fotografije, rasplakali su i one sa najtvrđim srcem. Radosna vijest da se Majka Hrabrost porodila osvanula je u svim medijima. Ali, uprkos Jeleninoj volji za životom i nadljudskim naporima doktora, 40 dana posle porođaja njeno plemenito, veliko srce, prestalo je da kuca.

Minulog 9. oktobra, maleni Nikola je napunio deset godina. Živi u Prijedoru sa ocem.

Ide u peti razred i odličan je učenik. Trenira karate, ima crveni pojas. Kao svi vršnjaci voli da igra igrice i „čačka“ po računaru.

– Živimo i ne zaboravljamo – kaže za „Novosti“ Jelenin suprug Goran Dunović. – Nikola i ja redovno odlazimo u Drvar kod njegovih babe Milkice i dede Vladimira Trikića.

Obilazimo Jelenin grob. Upalimo svijeće. Pomolimo se. Poljubimo Jeleninu sliku. Njena smrt je obilježila naše živote. Ona je vječni beleg na našoj duši. Nikoli o Jeleni pričaju i baba i deda i on sve o majci uvek pažljivo sluša.

I danas, deceniju poslije Jeleninog preranog odlaska, Goran kaže da bi i sada podržao njenu odluku da iznese trudnoću i rodi.

– Mnogo mi je teško kada se prisjećam tih dana pre deset godina. Mada, sad mi je sve mnogo „čistije“ i jasnije – nastavlja Goran.

– Kao da sam tek sad došao sebi i kao da tek sad mogu trezvenije da gledam na Jeleninu smrt. Posle svih ovih godina postao sam svjestan koliko je to sve bilo strašno, mnogo strašnije nego što se meni u tim danima činilo. U nekim momentima, prije deceniju, razmišljao sam, želio sam da sve prođe kako treba. Vjerovao sam da neće doći do najgoreg, da Jelena neće zauvijek otići. Čovekova nada da će sve, i pored svega, dobro proći u takvim trenucima dobro pomuti razum.

Ali, kako onda, tako i danas kaže da stoji iza njene odluke.

– Jelenin herojski čin uvek je imao moju podršku – nastavlja Goran. – Nikola i ja živimo sa tim. Pričali smo o svemu. Potpuno je svestan poteza i žrtve svoje majke. Kako godine budu odmicale biće sve svesniji i verujem da će imati pravi stav o njenoj hrabroj, požrtvovanoj odluci. Sad je još mlad, ali i te kako zna ko mu je bila majka i šta je sve učinila da bi on došao na svet.

Prisjećajući se tih 40 dana, koliko je Jelena poživela posle porođaja, Goran sa neizmernim, gotovo opipljivim bolom kaže:

– Tada je bolest, nažalost, uznapredovala i Jelena je pala u komu iz koje se više nije probudila. Teši me to što će živeti kroz našeg Nikolu, a rastužuje što je on nije upamtio, što ne raste uz nju…

Jelenin odlazak unio je tugu i suze u mnoge domove širom Republike Srpske, Srbije i regiona. Reči utehe njenom suprugu Goranu Dunoviću i roditeljima stizale su sa svih strana.

Poslije smrti, Jelena je sahranjena u rodnom Drvaru, gde joj danas žive otac i majka. Do večne kuće ispratila ju je reka ljudi. Došli su mnogobrojni Drvarčani, rodbina i prijatelji, ali i njene komšije i sugrađani iz Prijedora, gde je živela sa suprugom Goranom.

Za nadljudski podvig koji je učinila, Jeleni Trikić je posthumno dodeljena Zlatna plaketa „Večernjih novosti“ u našoj tradicionalnoj akciji „Najplemenitiji podvig“ za 2012.

Na svečanoj ceremoniji u Skupštini grada Beograda, Milkica je i primila plaketu za ćerku.

– Ovo priznanje je za mog unuka Nikolu – jecajući je tada rekla Milka.

– Za njegovu hrabru mamu Jelenu, moju ćerku. Njena žrtva, da svojom dobrovoljnom smrću podari život svom čedu, nije uzaludna i zaboravljena.

Zastao je dah. Teško je bilo zadržati suze, ne zaplakati…

ZAUVIJEK PAMTIMO PODRŠKU „NOVOSTI“

SIMBOLIČNO priznanje za Jeleninu nadvremensku žrtvu i podvig, Zlatna plaketa „Večernjih novosti“, na posebnom mestu u porodičnoj kući u Drvaru čuvaju njeni majka Milkica i otac Vladimir. Celu deceniju tužni i istovremeno ponosni…

– Plaketa „Večernjih novosti“, došla je u trenutku kad su nam svima podrška i lepa reč bili više nego potreba. Osetili smo da nismo sami. Ljubav koju smo Nikola i ja tada dobili od ljudi iz „Novosti“ nikad se ne zaboravlja. I hvala nam mnogo na svemu – rekao nam je Goran.

ZAVRŠILA EKONOMSKI FAKULTET

TOKOM građanskog rata u BiH, Jelena je sa porodicom izbegla iz Drvara u Prijedor.

Uprkos teškoj bolesti, uspela je i da diplomira na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci.

Njen suprug Goran Dunović, profesor srpskog jezika i književnosti, takođe je sa porodicom izbegao iz rodnog Ključa u Prijedor. U gradu na Sani su se i upoznali…

SJEĆANJE I PRIČA ŽIVE I DANAS

OKTOBRA 2012. godine, Radio Drvar proglasio je Jelenu Trikić ličnošću godine.

– Jelena, želimo da dobiješ i ovu bitku – poručivali su Drvarčani, koji su se u velikom broju javljali sa željom da nekako pomognu.

Priča o ovoj hrabroj ženi živi i danas. Po njoj nosi ime ulica u Banjaluci, a u rodnom Drvaru vrtiću je ime „Majka Hrabrost“. U Banjaluci se radi na postavljanju njene biste ispred Kliničkog centra RS i u toku su dogovori Grada i rukovodstva Kliničkog centra oko završetka ovog projekta.