Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da će izložbu Ekspo 2027 dočekati kao gost budućeg predsjednika, jer će predsjednički izbori biti održani prije maja, kada je planirano da počne Ekspo.
Vučić je, na pitanje novinara da prokomentariše izjave predstavnika opozicije da neće dočekati Ekspo kao predsjednik, rekao da svakako neće da dočeka Ekspo kao predsjednik, već da će na Ekspu biti kao gost budućeg predsjednika.

– Zato što će izbori biti pre maja meseca, dakle tada će biti neko ko će, nadam se, dobiti moju podršku i biti predsednik. Verujem da će me taj predsednik kao jednog od najzaslužnijih pozvati da budem tu – rekao je Vučić.

Dodao je da nema ništa protiv togs da predsjednički izbori budu i tri mjeseca ranije.

Vučić je naveo da će Ekspo u Beogradu biti na ponos svih građana i pozvao sve ljude, i one iz opozicije, da se uključe i da rade zajedno.

– Ako neće – neće, mi ćemo uprkos njima to da uradimo, kao što smo uradili sve auto-puteve, sve mostove, tri mosta u Beogradu, sad tri mosta u Novom Sadu. Sve ćemo mi to da uradimo sami – naveo je Vučić.

Pomoćnik direktora policije Dejan Luković izjavio je danas da je 48 policajaca povrijeđeno tokom sinoćnih nereda u Beogradu, a da je policija privela 77 osoba, od kojih je jedna maloljetna.
Luković je za TV Prva kazao da će policija podnijeti 35 krivičnih prijava i 22 zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka.

– I dalje utvrđujemo sve okolnosti, činjenično stanje i radimo identifikaciju ostalih lica, organizatora i u saradnji sa nadležnim tužilaštvima i službama bezbednosti mi ćemo ovo privesti kraju – rekao je Luković.

Govoreći o povrijeđenim policajcima, rekao je da je u momentu održavanja konferencije direktora policije bio podatak da je bilo šest povrijeđenih policajaca, a da je taj broj trenutno 48.

– Od tih 48, jedan je pripadnik žandarmerije, zadobio je teške telesne povrede. Ostalo se tretira kao lake telesne povrede – naveo je Luković.

Naglasio je da policajac koji je zadobio teške tjelesne povrede nije životno ugrožen, te da je u stabilnom stanju i oporavlja se.

Luković je rekao da se to dogodilo nakon zvaničnog skupa na Slaviji, nešto prije 22 sata, a da su učesnici protesta i prije toga planirali da napadnu policiju, u čemu su spriječeni od strane pripadnika policije.

– Oni su na sebi imali maske, imali su palice, dimne bombe, štangle, sve ono čime može da se povredi policajac. Oni su krenuli i, kao što sam rekao, u 21.42 časa se na raskrsnici ulica Krunske i Ulice kneza Miloša desio prvi kontakt između ovih organizatora i nasilnika i naše policije – naveo je Luković.

Prema njegovim riječima, pripadnici policije su jasno, preko megafona i glasom upozoravali nekoliko puta da ne narušavaju javni red i mir, da ne napadaju policiju, da se raziđu mirno.

Dodao je da okupljeni nisu htjeli da poslušaju naređenja policije već su, kako kaže, žestoko napali pripadnike policije.

– Policija je i u tom trenutku bila izuzetno uzdržana, nismo upotrebljavali sredstva prinude u prvom momentu, međutim, kada je to već eskaliralo, zaista, policija je postupila u skladu sa zakonom i sa svojim ovlašćenjima. Upotrebili smo minimalna sredstva prinude, pre svega fizičku snagu, službenu palicu i sredstva za vezivanje – naveo je Luković.

Nedaleko od Golupca, smješten u živopisnoj dolini i prirodi od koje zastaje dah, nalazi se srednjovjekovni manastir Tumane, za koji sa razlogom kažu da je jedna od najposjećenijih svetinja Srbije.

Nalazi se u istočnoj Srbiji, tačnije na lijevoj strani Tumanske rijeke, na oko desetak kilometara od Golupca, i smješten je u podnožju golubačkih planina, okružen šumom.

Ekipa novinara iz Ljubljane, Zagreba, Podgorice, Sarajeva, Mostara i Banjaluke, među kojima je bila i novinarka “Nezavisnih novina”, posjetila je ovaj pravoslavni manastir, a dočekali su nas ljubazni monah Mihajlo i sveštenik Stefan.

Iz razgovora sa mladim monahom Mihajlom saznajemo da se zamonašio već sa 19 godina, a kroz priču i uz obilazak manastira objasnio nam je šta je to što ovu srpsku svetinju čini posebnom i već godinama privlači vjerni narod iz svih krajeva svijeta.

Kako priča monah Mihajlo, osnivanje manastira povezano je sa imenom proslavljenog junaka Miloša Obilića i isposnika Zosima Sinaita.

“Manastir Tumane datira iz 14. veka, još iz vremena Kosovskog boja. Prema predanju, monasi sa Sinaja su tada došli u Srbiju, tražeći od kneza Lazara da ih primi. Naselili su celi Moravski kraj i podigli mnoge manastire. Manastir Tumane vezuje se za lik i delo Svetog Zosima, a legenda kaže da je ktitor bio sveti Miloš Obilić. Naša crkva čuva fresku na kojoj je on prikazan, a takva freska postoji još samo u Hilandaru. Po predanju, Miloš Obilić je bio u lovu i strelom pogodio Svetog Zosima, misleći da je u žbunju životinja, a ne svetitelj. Kad mu je prišao i pokušao da mu pomogne, isposnik mu je rekao: ‘Tu me mani’, ili ‘Tu mani me’, što bi značilo: ‘Ostavi me tu da umrem'”, objašnjava monah Mihajlo.

Napominje da predanje kaže da je Miloš Obilić pokušao spasiti Zosima, ali svetitelju nije bilo spasa.

“U znak pokajanja Miloš je sagradio crkvu na mestu njegovog groba. Iako tačan datum nije poznat, veže se za period Kosovskog boja, a prvi istorijski trag o manastiru potiče iz 1576. godine, kada je u osmanskim popisima naveden kao obavezan da plaća danak”, priča monah Mihajlo.

Dodaje da, iako je više puta rušen, manastir je nadživio sve osvajače i ostao svjetionik vjere i kulture svog naroda, o čemu svjedoči i crkva Svetog arhanđela Gavrila, koja je izgrađena 1924. godine, kada su nastale i freske, koje su slikane posebnom tehnikom.

“Najveća svetinja ovog manastira su čudotvorne i celebne mošti Svetog Zosima Tumanskog. Tu su i mošti Svetog Jakova Tumanskog, učenika Sv. vladike Nikolaja, kao i nekoliko vekova stara ruska čudotvorna ikona Presvete Bogorodice ‘Kurskaja’. Mošti Svetog Zosima obretene su 1936. godine. Kada smo obnavljali pod u priprati, otkrili smo mesto gde je bio sahranjen”, objašnjava on.

Dodaje da je jedna od velikih svetinja svakako i čudotvorna ikona Presvete Bogorodice “Kurskaje”, koja datira iz 17. vijeka.

“U gradu Kursk, prilikom Oktobarske revolucije, izgoreo je ceo hram, a samo je ikona Presvete Bogorodice ostala netaknuta. Ruski monasi su posle požara došli u Srbiju, a predanje kaže da je Sveti Jovan Šangajski doneo ikonu. Znamo iz njegovih žitija da je Sveti Jovan Šangajski bio zamonašen u Miljkovom manastiru, gde je ikona bila do 1936. godine. Tadašnji iguman Luka, kada je prešao sa bratstvom u manastir Tumane, poneo je sa sobom i ikonu i mnoga čuda i mnoga isceljenja su se dogodila molitvama Presvetoj Bogorodici”, rekao je monah Mihajlo.

Prema njegovim riječima, svima onima koji su od srca prilazili Presveta Bogorodica je uslišila molitve, i to najviše supružnicima bez djece.

“Majke koje nisu mogle da imaju decu dolazile su ovde, molile se Presvetoj Bogorodici i rodile. Postoji i jedno predanje da su lopovi pokušali da ukradu ikonu. Bežali su vozom, a, kako pričaju meštani, zapalio se samo vagon u kojem je bila ikona, a jedan od lopova nastradao je u požaru. Drugi se pokajao i vratio ikonu u manastir tražeći oproštaj, ali ga je stena zatrpala blizu Golupca i završio je u Dunavu. Sveštenik koji je ovde služio pričao je da su meštani svedočili u nekim prilikama i da Presveta Bogorodica pomera ruku ispod oklopa ikone. To je zaista blago koje naš manastir čuva, a Presveta Bogorodica uvek svojim budnim okom motri i brza je da pomogne i da odgovori na molitve”, kaže monah.

Dodaje da vjernici treba da znaju šta da traže od Boga, a pritom da se ne fokusiraju samo na materijalno i napominje da manastir Tumane čuva i čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog, jednog od najvoljenijih svetitelja savremenog doba.

“Ovde su, naravno, i mošti Svetog Jakova, koji se prvo zvao Radoje Arsović, a za njega kažu da je bio učen čovek, dvostruki doktor nauka, filozofije i prava, školovan u Monpeljeu i na Sorboni. Susret sa Bogom, pobožnim ljudima i Svetim vladikom Nikolajem dotakao ga je i osetio je da je ponovo rođen, te je napustio sve i zamonašio se. Vladika Nikolaj ga je poslao u manastir Žiču, gde je bio sve vreme do bombardovanja. Međutim, kada su svi monasi bili primorani da napuste manastir Žiču zbog nemilih ratnih događaja, on se uputio ka manastiru Tumane, ali nikada ovde nije stigao. Komunisti su ga prebili do smrti i Sveti Jakov se upokojio 1946. godine, a po sopstvenom zaveštanju, iako je bio žički monah, rekao je da želi da bude sahranjen na monaškom groblju našeg manastira. Kanonizovan je za svetitelja 2014. godine, a njegove mošti su svečano obretene i prebačene u kivot i nalaze se u crkvi”, priča monah Mihailo.

Dodaje da je i sam bio svjedok mnogih čuda i iscjeljenja koja privlače vjerni narod u ovu najposjećeniju svetinju u Srbiji, koju mnogi nazivaju i Đerdapski Ostrog.

“Jedan čovek je satima stajao uz kivot Svetog Jakova dok je trajalo bogosluženje. Ćutao je, molio se. Kad je završena služba počeo je da vrišti i plače i rekao je: ‘Ljudi, ja opet vidim’. Ja nisam ni znao, ali bio je slep i progledao je, i tome smo svi svedočili. Dolazili su i roditelji sa bolesnom decom za koju su lekari tvrdili da nema nade. Jedan dečak imao je tumor na nozi. Dovezli su ga sanitetom, na nosilima, a roditelji su potpisali da ga dovode na svoju odgovornost. Čitana je molitva i pomazan je osvećenim uljem. Kad su ga vratili u bolnicu, na skeneru – ništa, nema ni traga od bolesti”, priča monah, ali i napominje da vjera nije magija.

“Često neko pita kako može da se desi čudo, ili ko je kandidat za čudo. Nije to čarobni štapić, pa ćiribu-ćiriba i svi problemi nestanu. To nije baš tako, nekome Bog prosto pošalje čudo da ga utvrdi u veri. Svi smo mi podložni materijalnim stvarima, jurimo za njima, ugađamo tome, i dok nam se nešto ne desi, bolesti, Božje iskušenje, tuge, nevolje, a mi tada se okrenemo crkvi i kažemo: ‘Bože pomozi, ja više ne mogu, pomagaj’. Naša vera nije samo doći u manastir, pokloniti se moštima Svetog Zosima, Svetog Jakova, upaliti sveću, fotografisati, darovati ikonu Presvete Bogorodice. To nema veze sa verom, vera je nešto mnogo dublje i mnogo više prožeto nego što mi mislimo. Vera podrazumeva i našu žrtvu, a Bog uvek pusti neku nevolju na nas, kad vidi da smo negde preterali. I zato kažem: bilo je slučajeva kad bolest privuče ljude crkvi. Počnu da poste, da dolaze na liturgije, pričešćuju se i to je odraz Božje ljubavi”, objasnio je monah Mihailo.

Pred kraj razgovora napomenuo je da obavezno treba da posjetimo i isposnicu Svetog Zosima, koja je od kompleksa manastira udaljena oko 800 metara uz brdo, u gustoj bukovoj šumi.

I zaista, u netaknutoj prirodi, autentično je sačuvana isposnica, još iz vremena kada je svetitelj živio u njoj. Sastoji se od male pećinske crkve i skromne monaške kelije prislonjene uz stijenu. Jedna je od nekoliko sačuvanih u Srbiji.

Potrebno je naglasiti da se preko puta manastirske crkve nalazi i gostoprimnica, uređena od nekadašnje manastirske vodenice. Ono što je čini neobičnom je činjenica da u njoj ne postoje cijene, već gost može ostaviti dobrovoljni prilog za obnovu manastira.

Posebnu ljepotu manastiru daje i mali zoološki vrt, u kome na radost najmlađih gostiju obitavaju lame, emu ptice, nojevi, poni konji, magarci, kornjače, zečevi, labudovi, mini koze, crnoglave ovce i druge rijetke životinje, a o njima se brinu monasi.

Sveštenik Stefan ističe da je nedavno u manastiru Tumane, tačnije 1. juna, otvoren i manastirski konak, a kako naglašava, to se desilo na poziv i uz pomoć vjernog naroda i na njihovu želju da svoj boravak u manastiru produže i da ostanu i nekoliko dana.

“Naš iguman, otac Dimitrije, zajedno sa bratijom ovde odlučio je da se izgradi jedan konak koji će upravo imati namenu da ugosti sve one vernike koji ovde dolaze. Konak je građen nepune tri godine, a njegova površina je 4.200 kvadrata i sastoji se iz dijela koji je namenjen kao podrum, imamo oko četrdesetak soba koje krase ovaj konak, a na poslednjem spratu je i jedna velika biblioteka koja ima više od 50.000 naslova. Sve je to za ljude koji ovde dolaze da se molitveno okrepe, ali i da steknu i misao, želju i volju da ovde budu i da na neki način ispune svoje putešestvije koje su ovde namenili. Blagodarni smo vernom narodu što smo jedno ovako veliko delo uradili, ovo je slika svih, ne samo nas koji smo ovde u manastiru, nego je i slika svakog čoveka koji ovde dolazi, da se upišemo u ovom vremenu da smo uradili jedno lepo i veličanstveno delo”, kaže otac Stefan i napominje da u manastiru Tumane živi pet monaha i četiri monahinje koji su, zajedno sa njim dio ove zajednice.