Godišnje u Srbiji 200 djece bude ostavljeno u ustanovi u Zvečanskoj, koja je sinonim za napuštenu djecu.

Djecu najčešće napuštaju nezrele osobe, psihički poremećene osobe i majke zavisnice od droge ili alkohola.

Ostavljena djeca uvek imaju posljedice u odrastanju i probleme u odnosima sa drugim ljudima. Kada roditelji napuštaju svoju djecu, to može nekada biti iz opravdanih razloga. Na primjer, kada su bolesni ili žive ispod granice siromaštva, pa ne mogu da izdržavaju porodicu.

Gošća “Crne hronike” bila je Elizabeta Ždralo koja govori o svom bolnom iskustvu ostavljenog djeteta. Njena priča počinje 1993. godine na Kosovu i Metohiji, kada je pronađena u podrumu zgrade u Gnjilanu kao beba od tri mjeseca.

Prvo se osvrnula na sam početak, pa je rekla da su je pronašli bukvalno na dan kada se rodila:

“Koliko sam ja razumela, oni su mene pronašli na dan kada sam se rodila, bio je četvrtak, majka me ostavila rano ujutru, a neki ljudi su uveče došli sa posla kući, i čuli plač bebe u podrumu. Neki čovek me je uzeo, bila sam kod njega u stanu dva dana, pa je pozvao policiju. Policija me prevela u bolnicu u Gnjilanu, tamo sam bila tri meseca, potom sam prebačena u Zvečansku”.

Nakon tog teškog perioda, javila se porodica iz Čikaga, koja je i danas porodica Elizabete, međutim taj proces nije bio jednostavan:

“To je trajalo oko dve godine, majka mi pričala da to uopšte nije bilo lako. Tu ima dosta papira, intervjua, bili su i na Kosovu i u Beogradu, raspitivali se, veoma je duga procedura. Nakon usvajanja, ne samo roditelji, ali svi iz crkve, su mi pričali da je bilo oko 150 ljudi na aerodromu, koji su me dočekali kao bebu, jer su dosta cenili mamu i tatu (prim. aut. staratelji su i te kako cijenjeni u dijaspori) pa kada su čuli da oni idu u Srbiju da usvoje dete, svi su hteli to da vide i pozdrave. Bili su i novinari iz San Dijega, i dalje čuvamo isečke iz njih, čula sam da je taj dan bio prelep i najbolje što se može desiti.

Elizabeta je spomenula dokle su stigla njena saznanja o biološkim roditeljima, s obzirom na to da joj se u kasnijoj dobi probudio instikt da istraži to:

“Neke 2016. godine, moj suprug i ja smo došli u Srbiju, a pre toga sam na Fejsbuku tražila tu bolnicu. Čitala sam papire od mame iz Zvečanske, tragala za imenima, informacijama, nečim korisnim. Našla sam bolnicu, medicinske sestre, stupila sam u kontakt sa njima, a i dan danas imamo kontakt, ona mi je dala ime Elizabeta, čuvala me, a pre neki dan smo se videle prvi put nakon 30 godina, bile smo na večeri. Ona je sjajna žena, volim je, a preko nje sam saznala još neke informacije, neke doktore, ljude, pa sam i njih dodala na Fejsbuk. Međutim, nisam našla prave informacije, ima dosta priča o meni, ne znam šta je istina”.

Elizabeta je odgonetnula šta bi rekla biološkim roditeljima kada bi imala priliku da ih sretne:

“Stalno o tome razmišljam, šta bi im rekla na kafi, na upoznavanju. Stvarno ne znam, ali znam da bih im bila zahvalna, jer ne bih imala život koji sada imam. Tako da uopšte nisam ljuta, već sam srećna da je tako meni sve ispalo. Volela bih samo da pričam sa njima, čak i da mi ne kažu razlog, nema veze, čisto bih volela da znam čija sam, odakle sam, na koga ličim, nekako me to baš zanima”, prenosi Kurir.