U rđavom pojasu sjeveroistočne Mađarske napreduje nova ekonomija, ona izgrađena na ljudskoj krvi. Privatne kompanije pronašle su način da profitiraju od očaja najmarginalizovanije populacije u regionu, Roma.

Za mnoge je čin doniranja krvne plazme postao spas, mračno sredstvo za preživljavanje u pejzažu hronične nezaposlenosti i oskudice.

Donacija plazme je proces u kome se tečni dio krvi davaoca sakuplja dok se crvena krvna zrnca i trombociti mašinom vraćaju davaocu. U Mađarskoj, donacije plazme su eksplodirale u posljednjih nekoliko godina.

Više od 50 “plazma centara” radi širom zemlje, a kompanije prikupljaju do 2.600 litara plazme nedjeljno u objektima koji rade šest dana u nedjelji, često punim kapacitetom. Po zakonu, donatorima može da se isplati samo 7.500 forinti (oko 17 evra) u gotovini, ali ne postoji propis o dodatnim podsticajima.

Kao rezultat toga, plazma centri su gamifikovali proces, nudeći bodove, bonuse i unose na lutriju kao nagradu za česte donacije. Prilikom svake desete, 20. i 30. posjete, donatori mogu da dobiju vaučere za kupovinu ili učestvuju u izvlačenju nagrada kao što su e-skuteri ili plazma televizori.

Ovi centri su pretežno koncentrisani u istočnoj Mađarskoj, gdje je nezaposlenost visoka, a lokalno stanovništvo, od kojih su mnogi Romi, teško da sastavljaju kraj s krajem. Za najsiromašnije, donacija plazme je postala redovan, iako opasan, oblik prihoda.

“To je kao kockanje. Stalno se vraćate, nadajući se toj nagradi”, rekao je novinarki Gardijana jedan od donora.

Doniraju krvnu plazmu nekoliko puta nedjeljno
Nedostatak regulacije u sistemu je evidentan, što doprinosi stvaranju divljih “pružalaca zdravstvenih usluga” u ovim zaostalim regionima. Iako mađarski zakon dozvoljava donacije plazme samo dva puta nedjeljno, ne postoji efikasan mehanizam za praćenje koliko često pojedinci doniraju.

“Plazma centri” ne dijele informacije o donorima jedni sa drugima, a mnogi donatori posjećuju nekoliko centara u toku iste nedjelje kako bi prevarili sistem i povećali svoj prihod. Neki medicinski radnici su optuženi da zatvaraju oči pred ovom praksom.

“Ljekari vide na mojim rukama da sam donirao u drugom centru dan ranije, ali mi i dalje uzimaju plazmu. Za njih je sve u brojevima”, rekao je jedan donor.

Navodi se da medicinski timovi u plazma centrima često zanemaruju najosnovnije zdravstvene propise prilikom trijaže davalaca, samo da bi povećali broj donora.

Novinarka kaže da je upoznala mladića (18), koji je rekao da je počeo da donira plazmu kada je imao samo 16 godina, dvije godine ispod zakonske starosne granice.

On i njegova majka redovno putuju po dva sata od svog sela Tornanadaska do okružnog grada Miškolca, gdje četiri različita plazma centra rade jedni pored drugih.

“Oboje doniramo. Tako hranimo našu desetočlanu porodicu”, rekla je majka.

Za mnoge u ovom regionu doniranje plazme više nije samo izvor sramote, to je nužno zlo. Ispred centra za doniranje u Miškolcu, čeka Romkinja sa djetetom dok njen muž donira plazmu.

“Dobijamo dovoljno novca da kupimo hranu samo za nekoliko dana. Onda ponovo moram da se vratim”, rekla je ona.

“Donirao sam krvnu plamu više od 300 puta godišnje”
Stigma oko doniranja plazme je očigledna. Mnogi donori nisu bili voljni da se fotografišu, ali su pristajali da novinarki pokažu rane od igli na rukama.

“Upravo sam se onesvijestila tokom doniranja jer nisam popila dovoljno vode prethodno, a moj imuni sistem više nije kao što je bio. Ali kakav izbor imam? Ako nema posla, moram da prehranim svoju porodicu, bukvalno svojom krvlju”, rekla je jedna žena.

Još jedan donator iz velikog grada Debrecina, gdje radi šest plazma centara, ispričao je svoje zapanjujuće iskustvo. Tokom godine, donirao je plazmu više od 300 puta, što je daleko premašilo zakonski limit od 45 donacija godišnje.

“Dao sam 220 litara plazme u jednoj godini, samo u jednom centru. Zakon kaže da čovjek za to vrijeme može dati samo 34 litra. Ali njih to ovdje ne zanima. Sve do čega im je stalo je novac”, rekao je on.

Nedostatak nadzora i regulacije je olakšao ovim kompanijama da iskoriste već ranjivu populaciju. Za mnoge Rome u rđavom pojasu, donacija plazme više nije izbor. To je pitanje opstanka. Za 850 ml plazme, ova osoba je dobila oko 17 evra u kešu, plus vaučer za kupovinu u istom iznosu.

Česti davaoci plazme često su slijepi za danak koji uzimaju njihova tijela. U očajničkoj svakodnevnoj borbi za preživljavanje, briga za lično zdravlje postaje daleka. Mnogi od njih izgledaju blijedo, koža im je tanka, djeluju neuhranjeno, imaju upale obraze.

Ovaj oblik samo-eksploatacije suptilno podstiču kompanije koje često minimiziraju rizike i nemilosrdno reklamiraju spasonosnu prirodu donacije plazme. Istina je da plazma spasava živote, ali šta se dešava kada se zdravlje spasioca žrtvuje u tom procesu?