Dovoljno je da čovjek ujutro prođe pored javne kuhinje Crvenog krsta i „Mozaika prijateljstva“, pa da vidi koliko ljudi nema ni za obrok dnevno.

Dovoljno je da čovjek ujutro prođe pored javne kuhinje Crvenog krsta i „Mozaika prijateljstva“, pa da vidi koliko ljudi nema ni za obrok dnevno.

– Kako me je sramota bila. Nisam znala šta treba da radim, ali kako su me dočekali, nemam riječi. Ništa nisam morala da im donosim, nikakve papire da dokažem u kakvoj sam situaciji. Nemam riječi za njihovu dobrotu. Svaki dan imam ručak i to mi je najvažnije – govori ona.

Ističe kako je više nije tolika sramota što ide u javnu kuhinju jer ju je „država na to dovela“.

– Sramota me je što mi je penzija tako malo da mogu da umrem od gladi. Što za nas niko ne brine, osim dobrih, humanih ljudi koji nemaju veze za vlasti i politikom. Sramota treba da bude one koji su nas ovde doveli – kaže ona.

Priznaje da joj je problem što svaki dan mora da ide sa jednog kraja grada na drugi, ali ponekad je neko poveze. Za autobus nema para.

– Plaši me kako ću moći do tamo kada počnu kiše i snijeg. Ali, ako ništa, bar sada imam bolju kondiciju – kroz osmijeh priča.

A u „Mozaiku prijateljstva“ imaju pune ruke posla. Već su došli do cifre od 700 obroka koje svakodnevno spremaju za sugrađane koji to nisu u prilici, jer nemaju od čega. Broj korisnika se povećava, ali nisu u pitanju samo oni koji dolaze na dnevni obrok, već i onih koji trebaju hranu da mogu da prežive, a ne žele da ih neko vidi ispred javne kuhinje.

– Ima puno ljudi koji trebaju pomoć, a ne dolaze po obrok. Evo, obratio nam se za pomoć jedan vrijedan čovjek koji čak ima i neki posao u nekim marketima, ali ono malo što primi, ne može da pokrije sve što mu treba za mjesec dana. Kada sam ga pitao da li treba 20 kilograma brašna, skromno je rekao da su mu dosta dvije. Pojavljuje se puno ljudi koji ne mogu da pokriju sve sa onim što imaju, pa dođu i mi im napravimo neke pakete – kaže Miroslav Subašić iz „Mozaika prijateljstva“.

A ovom Udruženju poznatom po humanosti i dobrim ljudima, desila se, kažu, najbolja stvar. Naime, već neko vrijeme u „Mozaiku prijateljstva“ priželjkivali su da se bolje povežu sa Udruženjem „Pomozi.ba“ koje imali ozbiljne kampanje i humanitarne akcije, a koji su pomogli više od 700.000 ljudi.

– Kao da su čitali moje misli. Jedan dan me zovu i govore kako žele tri mjeseca da finansiraju subotnji ručak u ’Mozaiku’, da potpišemo ugovor o saradnji. Objasnio sam kako radimo i kako to izgleda. Insistirali su i da ljudi sa terena dobiju hranu. Rekao sam im da to onda više nije 700 obroka, već više od 1.100, ali su to to prihvatili. Onda sam im rekao da imamo problem kako da to uradimo, jer za teren morate imati i auta i goriva. Pitali su me da li mogu da obezbijedim ljude, a oni će gorivo, a dobićemo od njih auto. Morao sam da ih pitam da li je to san ili java. Poručili su kako cijene sve što ’Mozaik prijateljstva’ radi i da žele da pomognu građanima Banjaluke i šire – priča Subašić. U subotu su već imali prvi ručak koje je obezbijedilo Udruženje „Pomozi.ba“.

– Obrok je bio čaroban. Mi uvijek koristimo piletinu, koja je najjeftinija. A tog dana, da budem iskren, odavno sitna raja poput nas, zajedno sa ljudima iz kuhinje, nije jela junetinu – kroz smijeh kaže on.

“POMOZI.BA” POMAŽE „MOZAIKU PRIJATELJSTVA“

U „Mozaiku prijateljstva“ se nadaju da će im ubrzo stići automobil kako bi mogli da počnu sa podjelom na terenu.
-Zamislite, ne moramo subotom ništa da razmišljamo od čega da spremimo obroke. Oni su već donijeli za mjesec dana komplet hranu. Bili su ovđe, gledali su kako radimo. Kada su viđeli u kakvim uslovima se borimo, rekli su da nam skidaju kapu. Oni imaju 40 vozila, 85 zaposlenih, a nas šaka jada, ali opet radimo velike stvari – skromno priča Subašić. Ističe kako je ovo što se dogodilo sa Udruženjem „Pomozi.ba“ važno ne samo za „Mozaik prijateljstva“, već za korisnike i Grad.
-Puno nam olakšava da jedan dan u sedmici ne spremamo obrok. Ali, ne radi se tu samo o hrani. Možda je najveći značaj to pripadanje, da na neki način ’Pomozi.ba’ u ’Mozaiku prijateljstva’ vidi vrijednost i našu želju da pomognemo. Mislim da je na duže staze to veoma dobro i moćno – poručuje Subašić.