Suočena sa prijetnjama koje joj se sve više približavaju, Evropa užurbano pokušava da ojača svoju odbranu, brzo i gotovo od nule

Septembar je donio niz bezbjednosnih incidenata koji su uzdrmali evropski vazdušni prostor. Gotovo 20 ruskih dronova povrijedilo je poljski vazdušni prostor 9. septembra, a ubrzo su uslijedili i upadi neidentifikovanih letjelica u Danskoj i Rumuniji, te ruski borbeni avioni iznad Estonije.

Kao odgovor, Poljska i Estonija pozvale su se na član 4. NATO-a, tražeći konsultacije u okviru saveza.

Samo nekoliko nedjelja kasnije, na sastanku lidera Evropske unije u Kopenhagenu početkom oktobra, predsjednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen istakla je hitnost jačanja evropske vazdušne bezbjednosti i predložila uspostavljanje “zida od dronova”koordinisane mreže radara, sistema za ometanje i presretača, koji bi štitili evropski vazdušni prostor od sve češćih prijetnji.

Predloženi projekat, sada preimenovan u Evropsku inicijativu za odbranu od dronova, ne obuhvata samo istočno krilo EU, kako je prvobitno planirano, već čitav vazdušni prostor Unije.

Istovremeno, sve više pažnje privlači mnogo ambiciozniji plan koji bi mogao da uključi “zid od dronova” u širu mrežu kontinentalne odbrane. Evropski vazdušni štit zamišljen je kao višeslojni sistem protivvazdušne odbrane, inspirisan izraelskim “Gvozdenim kupolom”, koji bi presretao sve, od dronova do balističkih raketa.

Ali poslije decenija nedovoljnog ulaganja i oslanjanja na američku zaštitu, Evropa se suočava sa teškim pitanjem: kada ili da li uopšte, takav štit može postati stvarnost?

A, ako vlade odluče da krenu napred, kako bi to zapravo izgledalo?

Nedavni upadi ruskih dronova, koji se tumače kao pokušaji testiranja NATO odbrane i političke volje, otkrili su neke neprijatne istine, piše Euractiv.

Savremeno ratovanje više ne zavisi od brojnosti, već od preciznosti u velikom obimu. Roj koordinisanih napada koji kombinuju jeftine dronove i sofisticirano oružje može da zada razorne udarce civilima i ključnoj infrastrukturi. Ukrajina to najbolje pokazuje. Tokom leta, ruski napadi dronovima i raketama stigli su do sjedišta ukrajinske vlade i Delegacije EU u Kijevu.

Asimetrija je brutalna: masovna preciznost jeftina je za napadača, ali skupa za branioca. NATO je dao odgovor na nedavne upade, a stručnjaci smatraju da je on bio “efikasan, ali i izuzetno skup”. Alijansa je koristila rakete “Patriot” vredne 3 miliona evra da obori dronove čija proizvodnja košta 20.000 evra ili manje. Takav scenario nije održiv dugoročno.

Da bi se suprotstavila rojevima jeftinih napada, višeslojni sistem protivvazdušne odbrane mogao bi da bude najbolje rješenje. Jeftiniji sistemi bi se prvo koristili protiv manjih pretnji, dok bi se borbeni avioni i skupe rakete čuvali za ozbiljnije napade, poput balističkih ili hipersoničnih projektila.

Prema toj logici, “zid od dronova” bi predstavljao prvi odbrambeni sloj šireg “vazdušnog štita”. Njegov zadatak bio bi da otkriva, prati i neutrališe dronove i takozvane “lutajuće” municije. Obaranje takvih ciljeva kinetičkim presretačima i oružjem sa usmerenim zracima energije (laseri), čiji trošak može iznositi samo 1–10 evra po pucnju, bilo bi neuporedivo isplativije od korišćenja “Patriota”.

Da bi se “zid od dronova” ostvario, neki u Briselu gledaju ka istoku.

“Mnogo toga možemo naučiti od Ukrajine, a istovremeno moramo im pružiti zaštitu i finansijsku podršku, jer nam oni zauzvrat pomažu u ratu dronovima”, rekao je estonski poslanik u EP, Riho Teras i naglasio da je to ulaganje u sopstvenu odbranu.

Evropski vazdušni štit
Izgradnja evropskog vazdušnog štita neće biti ni laka ni jeftina. EU će morati da prevaziđe političke razlike, probleme sa zalihama i ogromne troškove.

Štaviše, EU ne može jednostavno da kopira izraelsku “Gvozdenu kupolu”. Ona štiti malu teritoriju sa gustim naseljenjem od pretežno kratkodometnih prijetnji. Nasuprot tome, Evropa ima raštrkano stanovništvo na ogromnoj teritoriji i suočava se sa čitavim spektrom ruskog arsenala, od kratkodometnih raketa Iskander do dugometnih hipersoničnih Avangarda.

Jedna jedinstvena “kupola” koja bi pokrivala cijeli kontinent je fantazija. Plan predviđa mrežu odbrambenih “mehurova”, više sistema koji pokrivaju različite teritorije, povezane u mrežu radi efikasnog nadzora i zaštite evropskog vazdušnog prostora.

Protivvazdušna odbrana zavisi od vremena, otkriti, pratiti i presresti pretnju u roku od nekoliko sekundi. To zahtjeva preciznost i koordinaciju u realnom vremenu preko granica, pri čemu radari jedne zemlje moraju da prenose podatke o cilju bacačima u drugoj.

Dok su projekti poput njemačke Inicijative evropskog vazdušnog štita (ESSI), koja se odnosi na zajedničku nabavku i održavanje, već u toku, izazovi prevazilaze samu tehnologiju. Ovi sistemi moraju savršeno da se uklapaju u zajedničku arhitekturu: NATO integrisani sistem protivvazdušne i protivraketne odbrane (IAMD).

To je poznat, ali neprijatan princip za države članice: čak i ako zadrže punu autonomiju u nabavci, moraće da biraju konfiguracije koje prioritet daju interoperabilnosti sa savezničkim sistemima. Tu nastaju politički problemi.

Prema riječima Krisa Kremidasa-Kortnija, višeg saradnika u Evropskom centru za politiku, Evropa se suočava sa dilemom u nabavci.

Evropska zavisnost od stranih odbrambenih sistema, uglavnom američkih i izraelskih, ima dvije strane. S jedne strane, može ubrzati implementaciju, ali s druge, ugrožava evropsku stratešku autonomiju. Iako domaće opcije postoje za većinu tipova prijetnji, još uvijek ne postoji prava zamjena za izraelski Arrow-3, hipersonični presretač namenjen obaranju balističkih raketa.

Uz to, evropska odbrambena industrija i dalje je fragmentisana.

“Berlin podržava IRIS-T i Patriot kroz Inicijativu evropskog vazdušnog štita, dok Pariz i Rim favorizuju SAMP/T, a Oslo i druge zemlje koriste NASAMS. Svaka država nevoljno odustaje od sopstvenog ‘šampiona’, što zajedničku nabavku i integraciju čini mnogo težom nego što bi trebalo da bude”, kaže Kremidas-Kortni, prenosi briselski medij.

Dakle, izazov nije samo tehnološki – već pre svega politički. Uverljiv, višeslojni sistem odbrane zahtjeva ne samo milijarde evra ulaganja, već i nivo koordinacije koji je Evropi istorijski teško dostupan. Zbog toga je san o “Vazdušnom štitu” i dalje godinama daleko od ostvarenja.

(EUpravo zato.rs)