“Nijedna žena koja boravi u ginekološko-akušerskoj ustanovi ne može biti samo broj ili dijagnoza, ona je ljudsko biće koje mora imati human medicinski tretman , bez zlostavljanja i uz poštovanje ličnosti”.

Tim rečima počinje izvještaj o tretmanu žena u ginekološko-akušerskim ustanovama advokatice Marine Mijatović, Jelene Stanković i Ivane Soković Krsmanović.

U pitanju je citat jedne od 200 žena koje su advokatkinjama poslale svoje svjedočanstvo sa porođaja. U samom izvještaju, citirano je 110 žena i utvrđeno da su doživljavale 16 vrsta nasilja tokom različitih medicinskih tretmana u ginekološko-akušerskim ustanovama.

Izvještaj je prikazao koliko je akušersko nasilje u Srbiji rasprostranjeno i brutalno, kao i da je u pitanju sistemski, gorući problem, koji mora hitno da se rješava.

Advokatkice Marina Mijatović i Jelena Stanković, koje su osetile dužnost da ukažu na notorno kršenje ljudskih prava, govorile su o problemima na koje je ukazao izvještaj, ali i o tome šta možemo da uradimo da zaštitimo buduće porodilje.

Šta je pokazao izvještaj?
U Republici Srbiji žene su doživljavale 16 vrsta nasilja tokom različitih medicinskih tretmana u ginekološko-akušerskim ustanovama. Žene su doživljavale medicinske tretmane kao nasilje (Kristelerov zahvat, epiziotomija i slično) kada su oni izvršeni bez pristanka pacijentkinje, uz njeno protivljenje, pritom izazivajući veliku patnju i bol, kao i uzrokujući ozbiljne negativne posledice po zdravlje i život.

Najviše prijava akušerskog nasilja bilo je za četiri zdravstvene ustanove: Ginekološko akušerska klinika „Narodni front“; Univerzitetski klinički centar Vojvodine, Klinika za ginekologiju i akušerstvo „Betanija“; Univerzitetski klinički centar Niš, Klinika za ginekologiju i akušerstvo; Univerzitetski klinički centar Srbije, Klinika za ginekologiju i akušerstvo „Višegradska“.

Prijave za akušersko nasilje se odnose na postupanje ljekara i medicinski hsestara/tehničara. Prema prijavama za akušersko nasilje, ljekari su bili izvršioci nasilja u najvećem broju slučajeva, osim u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije, na Klinici za ginekologiju i akušerstvo „Višegradska“, gdje je broj ujednačen.

Dok je u Srbiji epiziotomija rutina, mnoge evropske zemlje su usvojile preporuke Svetske zdravstvene organizacije da se vrši samo kada za to postoje određene indikacije. Takođe, postoji istraživanje lekara iz Bolonje koji su posmatrali žene koje su se prvi put porađale – 134 porodilje kod kojih je primenjen Kristelerov zahvat i 128 žena kod kojih nije primenjen.

Rezultati pokazuju da čak 28,4% žena kod kojih je primenjen Kristelerov zahvat ima posledice u vidu rupture mišića, u odnosu na 14,1% žena kod kojih nije primenjen ovaj zahvat, navodi se u izvještaju.

– Kod svih medicinskih zahvata, zakonska regulativa je takva da, ako vam l-ekar nešto predloži, vi morate da imate punu informaciju da biste doneli odluku. Pacijentkinja može da kaže da ne želi određeni medicinski zahvat. Međutim, takva komunikacija ne postoji, a pacijentkinje uglavnom ne dobijaju informacije na osnovu kojih bi odlučile o tretmanu – podvlači Mijatović.

Ponižavanje i nasilje
Pacijentkinje se tokom porođaja vežu kaiševima u slučaju da se žale na bolan porođaj, a nakon porođaja bivaju izložene ušivanju bez anestezije (argument – „da budu kao nove za muža“, „da se muž raduje“, „da bude mužu lepa“ i slično).

Medicinski tretmani se primenjuju tako da se pacijentkinje izlažu dodatnoj patnji i bolu, a ne preduzima se nijedna mera koja bi dovela do olakšanja patnje i bola.

Kod pobačaja je uočeno da su pacijentkinje ostavljene same, bez nadzora zdravstvenog radnika, odnosno prinuđene su da pobace u krevetu pred drugim trudnicama/porodiljama ili u kupatilu, tako što izbace plod u wc šolju ili lopatu, prenosi 013info.

Pacijentkinjama se preporučuje da ne uzimaju hranu i vodu „za njihovo dobro“, a često im se potpuno zabranjuje uzimanje hrane i vode. Mnoge pacijentkinje su gladovale i bile su žedne za sve vreme porođaja, iako je porođaj trajao duže od 12 časova, navodi se u izveštaju.

Sistemski problem
Iz izveštaja advokatkinja, jasno je da je akušersko nasilje u Srbiji sistemski problem, koji postoji u gotovo svakoj ginekološkoj-akušerskoj klinici u zemlji.

Advokatkinje ističu da korijeni problema leže u samoj strukturi zdravstvenog sistema.

Jedan od značajnijih problema je što nam se zdravstveni sistem predstavlja kao potpuno dostupan, a praksa pokazuje sasvim drugačije. Opšte je poznata činjenica da većina žena vodi trudnoću privatno, van sistema za koji postoji zdravstveno osiguranje, ali da se veći broj njih porađa u javnim zdravstvenim ustanovama. To su odlike loše strukture zdravstvenog sistema što duplo košta pacijente – govori Marina Mijatović.

U zdravstvenom sistemu je uočljiva velika korupcija što dovodi do opšteg nezadovoljstva pacijenata i zaposlenih u zdravstvenom sektoru, dodaje.

– Urušavanje zdravstvenog sistema je konstantno jer za greške koje se prave ne postoje sankcije. Nadležni organi ne ne postupaju po prijavama, a jasno je da postoji spisak problema koje treba rešiti – a za to nema volje, ni političke, ni u sudovima – kaže Mijatović.

Predviđeno je da postoji i unutrašnji i spoljni nadzor kvaliteta stručnog rada zdravstvenih ustanova, koji ne funkcioniše u praksi.

– Često smo se i mi u okviru našeg posla podnosili zahteve za proveru kvaliteta i predlagali nadzor, ali u najvećem broju slučajeva nisu pronašli da postoji neki problem u kvalitetu, čak i kada je očigledno da on postoji. Tako da, možemo da kažemo da mehanizam ne funkcioniše – kaže Jelena Stanković.

“U situacijama kada se utvrdi problem, što je možda u jedan odsto zahteva koje smo podneli, tada nema predloga šta uraditi da se to promeni. Takođe, ne postoje informacije da li je uopšte došlo do unapređenja i promena. U slučaju sistemskih kršenja prava u okviru zdravstvenog sistema mora da postoji vanredna kontrola koju bi iniciralo Ministarstvo zdravlja”, dodaje Mijatović.

Pacijentkinje nisu statistika
U izvještaju se od nadležnih tijela zahtjeva: da se uradi nadzor, da se utvrde tačke koje su problematične i da se hitno napravi plan kako da se srede porodilišta – kao i da se vidi tačno koji su to zajednički problemi ustanova.

Pacijentkinja mora da zna da svaka zdravstvena ustanova ima interni akt koji predviđa kako se komunicira s pacijentima. Svaki zdravstveni radnik mora s poštovanjem da se ponaša prema pacijentkinji, ne sme da ulazi u rasprave, ne sme da povisi ton.

Mnogo je bitna komunikacija ja i da se izbegava izjava da su ljudi statistika. Uvek je važno da se u okviru zdravstvene zaštite pokaže stepen empatije, a to bi trebalo da se uči i tokom studiranja. Razumijem da ljekari ne mogu da preživljavaju problem svakog pacijenta, ali zato se uči komunikacija. Ako bismo krenuli od toga, pa do organizacije rada, to je jedan ozbiljan posao, koji mora da se radi planski. Mislimo da je to neophodno i hitno – kaže Marina Mijatović.

Ukoliko doživite akušersko nasilje, preporuka je da se pravovremeno reaguje, da žena čim se to desi odmah sve prijavi nadležnim institucijama, jer je onda lakše dokazivati.

– Obratite se savetniku za prava pacijenata,i pisanim putem inspekciji zdravlja, da imate traga. Za sve usmeno treba imati svedoke. A kad se ide kod savetnika za prava pacijenata, treba da znaju svi da to nisu pravnici ustanove. Neznanje pacijenata o svojim pravima se zloupotrebljava da bi im se uskratila mogućnost zaštite. Pacijenti nemaju svest o tome da pravnik ustanove ne može da štiti i prava zaposlenih i prava pacijenata. On štiti zaposlene u slučaju spora – napominje Mijatović.

Prisustvo člana porodice na porođaju može da da neki rezultat, ali ne sme da bude rešenje da morate da imate stražara pored sebe. Treba da zdravstvene radnike naučimo da poštuju pacijente, kaže advokatkinja.

– Nijedna od žena koje su nam poslale svoje iskustvo nije zahtevala luksuz. Bile su svesne da dolaze u zdravstvenu ustanovu jer im je neophodna zdravstvena pomoć, kao i topla ljudska reč, da ih neko posluša, da im pomogne u olakšavanju bola, a ne da budu izložene akušerskom nasilju – zaključuje Jelena Stanković.