Vernici SPC danas slave Savindan, praznik posvećen utemeljitelju srpske verzije pravoslavlja i prosvetitelju Svetom Savi, koji se odrekao svetovnog bogatstva i moći ali ipak stekao legendarnu slavu. Zašto je “najveći sin srpskog naroda”
Praznik Svetog Save jedan je od najvećih hramovnih i porodičnih praznika. Proglašen je za školsku slavu (“Sveti Sava, školska slava”), ali svetkuju ga i mnoge zanatlije i čobani.

LEGENDA I NARODNI OBIČAJI
Brojne su anegdote i priče o Svetom Savi, ali je srpski narod ispreo i prave legende, u koje je uneo i elemente mnogih drugih priča i običaja.

Slušajući sve što je ispredeno o ovom svecu moglo bi se pomisliti da pre Svetog Save, a rođen je sredinom XII veka, Srbi nit’ su išta znali nit’ umeli. Sveti Sava je putujući Božji čovek – zavodi red i blagostanje, uči narod kako da ore, kopa… Kresanjem ognjila kako da dobije vatru, žene uči da kuvaju, mese hleb, tkaju, pletu, prave sir i kiselo mleko, kovače da kuju gvožđe, kako se sadi loza, kako se dobija vino…

Savin pakt s Đavolom
Jedna od narodnih legendi kaže vide Sava kako se ljudi muče da samelju/istucaju žito, pa reši da im olakša. Napravi svetac vodenicu, ali mu je za “punjenje” trebala đavolja pomoć. Đavo je tražio naknadu – da jedan dan vodenica bude njegova, da bude ortak. Sava mu dade Badnji dan, kad se obično i reke smrznu. Otad vodeničari na taj dan ne melju, a zahvalan narod na Savindan mesi pecivo od belog brašna i u crkvi ga deli deci.

Mnogi srpski narodni običaji oko Svetog Save vezani su za stoku i za strah od vukova.

U takovskom kraju se priča da su svi vuci – psi Svetog Save. Čak da on vukovima određuje koje torove smeju da napadaju zimi.

Stoka se pred Savindan nije smela terati u šumu zbog straha od vukova, jer bi to za nju bilo pogubno, a tih dana se ništa nije radilo sečivom, pa britve nisu otvarane da bi vucima čeljusti ostale sklopljene. Žene nisu smele ništa da boje u crveno da vuci ne bi klali stoku.

Da bi umolili sveca da vukove okrene od njihovog stada, Sveti Sava se u mnogim krajevima proslavlja veoma svečano, posle sedmodnevog posta.

Sveti Sava ne samo da “gospodari” srpskom zemljom već i – nebom. Među narodnim verovanjima je i to da “ako na Svetog Savu grmi, desiće se nešto sudbinsko”.

Time je srpski svetac, pridodavanjem munje i groma kao božanske opomene i oruđa, uzdignut u nivo paganskih bogova (antičkih Zevsa, Jupitera, slovenksog Peruna, skandinavskog Tora…).

Jedan od primera “grmljavine na Svetog Savu” je i iz narodne pesme o buni protiv dahija (1804. godine).

U Čačku je bio običaj da majke koje imaju školsku decu spremaju na ovaj dan žito.

Sava je i srpski Mojsije. jer veruje se da gde on dotakne štapom kamen, tu se pojavljuje izvor sa lekovitom vodom. Otuda brojni lekoviti izvori sa njegovim imenom: od vrela kod manastira Savinac u takovskom kraju na reci Dičini, do istoimenog izvora kod Užičke Požege.

Ο Savindanu ne samo da se ne rade teži poslovi, već u nekim krajevima se ne radi ništa, a negde čak poste celu sedmicu pre Savindana.

KO RADI NA SVETOGA SAVU…
Proslavljanje uspomene i praznika Svetog Save otpočeo je u srpskim zemljama pod Turcima, najpre u crkvama a tek se kasnije razvila u narodnu svečanost.

Knez Miloš je naredbom od 5.februara 1827. Proglasio Dan Svetog Save za neradni, a onima koji ne bi tog dana došli u crkvu ili dućan zatvorili odredio da “ne samo globu crkvi plate,no i apsom i telesnom kaznom kaštigovani budu”. Namesništvo kneza Mihaila Obrenovića odredilo je 2. januara 1840. da se Sveti Sava smatra školskim patronom.

PRINC RASTKO, MONAH SAVA
Sveti Sava je rođen kao Rastko Nemanjić, sin velikog srpskog župana Stefana Nemanje, rođen je 1169. godine. Bio je raški plemić iz vladarske porodice Nemanjića, uticajni diplomata i prvi srpski prosvetitelj i arhiepiskop autokefalne srpske žičke arhiepiskopije, diplomata, zakonodavac, književnik i hodočasnik.

Kao mladić je žudeo za duhovnim životom i zato je odbegao u Svetu Goru. I sam Stefan Nemanja je za njim došao u Svetu Goru, zamonašio se i umro kao monah Simeon.

“Vaskrsnuće” posle 45 godina
Za vreme socijalističke Jugoslavije Sveti Sava se nije službeno slavio, jer su komunisti taj praznik ukinuli kada su zauzeli vlast 1945. godine. U škole je ponovo vraćen 1990. godine. U školama je taj dan radni, ali nenastavni. Kao školska slava obeležava se u školama u Srbiji i Srpskoj.

Rastko, koji je uzeo monaško ime Sava, bio j toliko dobar diplomata da je, iskoristivši carsko zaziranje od rimskog pape a patriajrha vaseljsnskog od koolege iz Ohrida, izdejstvovao kod nikejskog cara (Nikejsko carstvo je u to doba slovilo kao naslenik Vaizantijskog) i patrijarha vaseljenskog punu nezavisnost Srpske crkve, i postao njen prvi arhiepiskop.

Sveti Sava i njegov otac ustanovili su manastir Hilandar, a potom i mnoge druge manastire, crkve i škole po srpskoj zemlji.

Mirio je svoju braću, zavađenu oko vlasti, mirio je Srbe sa njihovim susedima. Stvarajući Srpsku crkvu, istovremeno je stvarao srpsku državu i kulturu.

Umro je u Trnovu u vreme cara Asena, razbolevši se posle službe na Bogojavljenje, 12. januara 1236. godine.

Kralj Vladislav preneo je njegove mošti u manastir Mileševu, a Sinan-paša ih je oskrnavio i spalio na u Beogradu, 27. aprila 1594. godine.