Marija, Marko i Luka su mi najveći poklon u životu, najveće blago za koje sam se borila i izborila iako su mi redom ljekari u Banjaluci na početku trudnoće savjetovali da bar jedno živo rodim i da sama ostanem živa, te da od dvoje djece, ispostaviće se oba sina, dignem ruke, kaže Marija Krupljanin iz Banjaluke

Ni ona a ni suprug nisu imali srca da prekinu život za dvoje djece, te je vjerovala kako će trudnoću izgurati do kraja.

“Ni suprug ni ja nismo imali srca da ubijemo dvoje dece, pa šta nam bog da! I dao nam je sve! I to zahvaljući tome što smo došli u Beograd kod prof. dr Željka Mikovića, uz čiju pomoć sam iznela trudnoću”, kaže za Kurir ova majka

Maja je sa suprugom Damirom Selimanovićem iz Instituta za neonatologiju u Beogradu izvela ćerkicu Mariju, s kojom će proslaviti i Novu godinu. I Marko će uskoro, a Luku, koji je na rođenju imao 940 grama, još će malo čekati.

“Luka je još na respiratoru, na intenzivnoj nezi, ali stabilno, i polako ga pripremaju da ga prevedu u poluintenzivnu. Marko, njegov jednojajčani blizanac, imao je 1.440 grama, a Marija, koja je imala samo svoj prostor u stomaku, bila je najveća – 1.700 grama, te je prva i izašla kući”, kaže za Kurir Maja, koja se 18. novembra porodila u GAK “Narodni front”.

Uspjela je Maja i mimo mnogih crnih prognoza da izgura trudnoću. Ali put dotle bio je posut suzama i velikom borbom.

“Tri godine smo pokušavali da imamo decu, pa kako se nije dalo otišli smo na vantelesnu oplodnju u Banjaluci, gde i živimo. Uspela je iz prvog, vraćena su mi dva embriona, te smo se nadali da ću roditi blizance. Ali jedan embrion se podijelio i nastali su jednojajčani blizanci. Nosila sam trojke! Radost, ali i problem”, priča Maja.

Doktori joj, a odlazi od jednog do drugog po cijeloj Banjaluci, govore da neće moći da iznese sva tri ploda.

“Imam trombofiliju, a i da nemam tako ozbiljnu bolest, takva trudnoća, kako su mi svi rekli, komplikovana je sama po sebi. Kod jednojajčanih blizanaca može da se razvije tzv. transfuzijski sindrom, da jedan blizanac, na primjer, živi na račun drugog ili da jedan ne dobija uopšte krv, a drugi dobija previše. Govorili su mi i da mogu da odumru oba ploda i onda bih izgubila sve troje, pa dobila sepsu i sama izgubila život”, navodi Maja.

Prof. dr Željko Miković kaže da slučaj kakav je Majin, kada jednojajčani blizanci dijele posteljicu, predstavlja zaista rizičnu trudnoću.

“Moguće su brojne komplikacije tipične za takvu vrstu trudnoće. Inače, to da dva ploda imaju zajedničku placentu moguće je samo u ljudskom rodu i znatno komplikuje trudnoću. Samo po sebi onemogućava i embrioredukciju, kojom bi se u ranoj trudnoći te trojke prevele u dvojke, gde bi svako imao svoju placentu. Jedina mogućnost zbog te zajedničke posteljice je embrioredukcija oba ploda, što Maja nije htela da učini, a što joj ni sam nisam predložio jer sam video kolika je njena želja da rodi sve troje. Videlo se na ultrazvuku da bebe imaju potencijal da se rode. Odlučili smo da se borimo i uspeli smo”, kaže za Kurir prof. Miković.

Bila je deveta nedelja trudnoće kada su joj savjetovali embrioredukciju – da odstrani dva ploda i ostavi samo jedan.

“Tražili su da ubijem blizance. Čak su mi govorili da će do 12. nedelje doći do prirodne redukcije i da će sami nestati. Plakala sam ko kiša! Šta bih drugo kad ti dođe doktor i kaže: “Ne postoji šansa da sve troje prežive. Ugrozićeš i sebe i sva tri ploda!” Šta će ti troje dece, rodi jedno, čula sam nebrojeno puta”, govori Maja.

“Nisam imala srca da to uradim, pa šta bude i sa bebama i sa mnom. Ne bih mogla da živim s tim da praktično ubijem dvoje djece. Suprug pogotovu, on je od prvoga dan slavio što su trojke. Kad sam prestala da plačem, koncentrisala sam se na to kako trudnoću da iznesem do kraja. Od tada smo razmišljali samo pozitivno, suprug je bio ogromna podrška”.

Kad su suze stale, krenula je Maja da češlja po internetu razne grupe na mrežama na kojima su žene dijelile svoja iskustva i da, kako kaže, potraži nekoga stručnijeg.

“Saznala sam za profesora Mikovića u “Narodnom frontu”, čak nisam ni znala da je direktor te bolnice. Odmah sam otišla u Beograd. Na prvom pregledu je dugo ćutao, a na kraju je samo rekao: “Super su ti ove bebice, sad treba da ih rodiš.” Nije bilo srećnije osobe od mene”, veli Maja, koja je tada bila u 12. nedelji trudnoće.

Iznajmili su stan u Beogradu i uslijedile su kontrole, pa i redovno ležanje po nekoliko dana u “Frontu”. Upravo u čekaonici “Fronta” ljetos sam i upoznala Maju. Učiteljica iz Banjaluke bila je najveselija u krcatom holu bolnice.

“Znam da ima još dosta da ležim, ali znam i da će sve biti u redu. Profesor je rekao da moramo da izguramo do 32. nedelje. I izguraćemo! ‘Je li tako, bebice moje?'”, smejala se tada dok je rukom držala stomak.

TEŽINA NA ROĐENJU

Marko 1.440 – prvi rođen Marija 1.700 – druga rođena Luka 940 – treći rođen

I izgurala je! Trudnoća je, kako kaže, tekla uredno. Na čak tri nedelje pre porođaja, jer se nije znalo koliko će dugo da izdrži, legla je u “Front” da čekaju taj dan. Uradila je sve neophodne analize, sve je bilo u redu. I gurala dan po dan. Svaki je bio dragocen, da bebe dobiju na težini, da se razviju.

“Bila sam ’31+3’, odnosno u 32. nedelji kada mi je tog 18. novembra pukao vodenjak i urađen hitan carski rez. Nakon sedam dana iz ‘Fronta’ prebačeni smo na Institut za neonatologiju. Luka je još na respiratoru, ali je ipak stabilno, dobio je 500 grama. Marija je super, izašla je sa 2.575 grama, a Marko već ima 2.025, a ja ću svakog dana od osam do 16 sati u dnevnu bolnicu Instituta, da budem uz sinove i kasnije Luku kad Marko izađe”, kaže Maja, pa ističe:

“Najlepši poklon i najlepša Nova godina u životu. Bilo nas je dvoje, sad nas je petoro. Ništa nam drugo u životu ne treba. Samo da smo živi i zdravi. Srećno svima 2024! Da se svi radujemo”.