Šengenska zona, ili samo Šengen, je područje koje obuhvata 29 evropskih zemalja koje su službeno ukinule granične kontrole na međusobnim granicama. Benefiti zemalja unutar nje su brojni, a evo i zašto.

Šengenska zona uglavnom funkcioniše kao jedinstvena jurisdikcija za međunarodna putovanja, sa zajedničkom viznom politikom.

Područje je dobilo ime po Šengenskom sporazumu koji je 1985. godine potpisan u Šengenu u Luksemburgu.

Od 29 država članica Evropske unije, 23 su potpuno u Šengenskoj zoni, a dve samo vazdušno i pomorski.

Od četiri članice EU koje nisu potpuno dio šengena, tri – Bugarska, Kipar i Rumunija – zakonski su obvezne da se pridružie u budućnosti.

Irska je zadržala mogućnost odbijanja i umesto toga vodi sopstvenu politiku viza.

Dana 31. marta 2024. Bugarska i Rumunija pridružile su se Šengenu, ali samo vazdušnom i pomorskom granicom, a o kopnenim granicama će se razgovarati u decembru ove godine.

Četiri države članice Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA): Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska, nisu članice EU, ali su potpisale sporazume u vezi sa Šengenom.

Šengenska zona uključuje i tri evropske mikro države – Monako, San Marino i Vatikan, koje održavaju otvorene granice za putnički promet s drugim zemljama članicama Šengena.

Šengensko područje ima gotovo 420 miliona ljudi i površinu od 4.312.099 km2.

Oko 1,7 miliona ljudi svakodnevno putuje na posao preko interne evropske granice, a u nekim regionima ti ljudi čine do trećinu radne snage.

Smanjenje troškova trgovine zbog Šengena varira od 0,42% do 1,59%, zavisno od geografskog položaja, trgovinskih partnera i drugih faktora.

Zemlje izvan Šengena takođe imaju koristi, mada su države u Šengenu pojačale graničnu kontrolu sa zemljama koje nisu u zoni.

Istorija Šengenskog Sporazuma
Šengenski sporazum potpisalo je 14. juna 1985. godine 5 od 10 država članica u Šengenu u Luksemburgu.

Šengensko područje uspostavljeno je odvojeno od Evropskih zajednica, kada se nije mogao postići konsenzus među svim državama članicama EK o ukidanju granične kontrole.

Sporazum je dopunjen 1990. godine Šengenskom konvencijom, koja je predložila ukidanje kontrole na unutrašnjim granicama i zajedničku viznu politiku.

Sporazumi i pravila usvojena na osnovu njih bili su u potpunosti odvojeni od struktura EK i doveli su do stvaranja Šengenske zone 26. marta 1995.

Kako je više država članica EU potpisivalo Šengenski sporazum, postignut je konsenzus o njegovom uvođenju u procedure EU.

Sporazum i s njim povezane konvencije ugrađeni su u glavne tokove prava Evropske unije Amsterdamskim ugovorom 1997. godine, koji je stupio na snagu 1999. godine.

Posljedica toga što je Sporazum dio evropskog prava je da se bilo kakva izmjena i dopuna ili propisi vrše u okviru njegovih procesa, u kojem nisu članice ne-EU.

Ujedinjeno Kraljevstvo i Irska od 1923. godine upravljaju Zajedničkom putnom zonom (CTA) (s međusobnim putovanjem bez pasoša i slobodom kretanja), ali Ujedinjeno Kraljevstvo ne želi da ukine graničnu kontrolu s bilo kojim drugim zemljama i odustalo je od Sporazuma.

Iako nije potpisala Šengenski sporazum, Irska je uvijek gledala povoljnije na pridruživanje, ali to nije učinila kako bi održala CTA i svoju otvorenu granicu sa Sjevernom Irskom.

Ekonomija
Za bilo koje dvije države u Šengenu, ukupna trgovina između njih povećava se za približno 0,1% godišnje.

Ista količina povećanja trgovine ponovo se postiže za svakih 1% godišnjeg povećanja imigracije između zemalja.

U prosjeku, na svakoj granici uklanjanje kontrola ekvivalentno je uklanjanju carine od 0,7%, a uštede na trgovinskom putu rastu s brojem pređenih unutrašnjih granica. Zemlje izvan šengenske zone takođe imaju koristi.

Oko 1,7 miliona ljudi svakodnevno putuje na posao preko evropske granice, a u nekim regijama ti ljudi čine do trećinu radne snage.

Na primjer, 2,1% radnika u Mađarskoj radi u drugoj zemlji, prvenstveno Austriji i Slovačkoj.

Drumskim prevozom robe godišnje treba da bude prevezeno oko 57 miliona tereta u vrijednosti od 2,8 milijardi evra.

Trgovina robom pogođena je snažnije od trgovine uslugama, a pad troškova trgovine varira od 0,42% do 1,59%, u zavisnosti od različitih faktora.

Policijska i pravosudna saradnja
Da bi se suprotstavio potencijalno otežavajućim efektima ukidanja granične kontrole na nedokumentovanu imigraciju i prekogranični kriminal, Šengenska pravna tekovina sadrži kompenzacijske policijske i pravosudne mjere.

Glavni među njima je Šengenski informativni sistem (SIS), što je baza podataka kojom upravljaju sve države EU i Šengena i koja je do januara 2010. sadržala više od 30 miliona unosa, a do januara 2014. više od 50 miliona unosa, prema dokumentu koji je Veće Evropske unije objavilo u junu 2015.

Oko 1 milion prijava odnosi se na osobe, od kojih 72% nije smjelo da uđe ili boravi u šengenskoj zoni. Samo 7% osoba navedenih u SIS bazi podataka su nestale osobe.

Odredbe u ugovorima o Evropskoj uniji
Pravna osnova za Šengen u ugovorima o Evropskoj uniji ubačena je u Rimskom ugovoru, članom 2. tačkom 15. Ugovora iz Amsterdama.

Ovim je umetnut novi naslov pod nazivom “Vize, azil, imigracija i druge politike povezane sa slobodnim kretanjem osoba” u ugovor, koji je numerisan kao naslov IV, i koji sadrži članove 61 do 69.

Lisabonski ugovor bitno mijenja odredbe članova iz naslova, preimjenuje naslov u “Područje slobode, sigurnosti i pravde” i deli ga na pet poglavlja, nazvanih “Opšte odredbe”, “Politike granične kontrole, azila i imigracije”,” Pravosudna saradnja u građanskim stvarima”, “Pravosudna saradnja u krivičnim stvarima” i” Policijska saradnja”.