Američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil prisjetio se razgovora sa Milanom Milutinovićem i Slobodanom Miloševićem.

Američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil otkrio je zašto mu je “pala vilica” kada je sa nekadašnjim predsjednikom Srbije Milanom Milutinovićem ali i kakvo je mišljenje imao o Slobodanu Miloševiću.

Govoreći o raspadu Jugoslavije, Hil kaže da je mislio da će ekonomske tenzije biti najveći problem, ali se ispostavilo nešto potpuno drugačije.

“Iskreno, tada smo smatrali da će ekonomska pitanja biti najveći problem u držanju zemlje na okupu. Ja sam radio u ekonomskom odjeljenju, i redovno smo upoređivali dohodak po glavi stanovnika u različitim krajevima Jugoslavije. Sjećam se da kada biste uzeli dohodak po glavi stanovnika u državnom sektoru na jugu, recimo u Uroševcu, i dohodak nekoga iz Slovenije – bili su jednaki. To je značilo da je Slovenija slala mnogo novca južno. To nam je djelovalo neodrživo i mislili smo da treba obratiti pažnju na privredu. Mene je u tom smislu potpuno iznenadilo ponovno pojavljivanje etničkih rivalstava koja su na kraju dovela do raspada političkog sistema i njegove nemogućnosti da se suoči sa njima. Taj politički sistem nije uspio da se odmakne od komunističkog navijanja koje je uključivalo mnogo onoga što nije bilo istinito – ljudima je govoreno da je nešto istina, a nije bilo. Nismo vidjeli da će se tako desiti. Vidjeli smo ekonomske tenzije, a ispostavilo se da će ekonomske tenzije biti najmanji problem”, rekao je Hil u intervjuu za Nedeljnik.

Prisjećajući se razgovora sa Slobodanom Miloševićem, Hil kaže da je on bio “veoma razuman kada je riječ o dijalogu”.

“Sa njim je bilo lako pričati. Povremeno bi bilo frustrirajuće što bi govorio neke stvari i mislio da ćete povjerovati u njih. Znali smo da nije glup, pa smo se pitali da li misli da smo mi glupi. Jer nije postojalo nijedno drugo objašnjenje što bi govorio te stvari”, rekao je Hil.

Američki ambasador je i objasnio svojevrsnu urbanu legendu prema kojoj mu je Milan Milutinović u vrijeme Rambujea (pregovori – mirovna konferencija o Kosovu, održani u februaru 1999. godine) rekao – Kris, hajde da uđemo u NATO.

“Ne nikada nije to tako rekao. Ono što je rekao je otprilike ovako: ‘Znamo da imate problema da nađete nove lokacije za stacioniranje NATO i američkih trupa, jer vas Evropljani više ne žele. Zato vas i zanima Kosovo, svjesni smo toga. Pa hajde možda da poradimo na tome’. Bio je to jedan od trenutaka u diplomatiji kada vam vilica padne. Kada ne možete da povjerujete šta ste upravo čuli. No, u svakom slučaju nisam vjerovao da on veruje u to, a prilično sam siguran da nije ni on”, rekao je Hil.

“Izdajniče, smijenjen si”
Podsjećanja radi, o Rambujeu je svojevremeno govorio i prof. Vladan Kutlešić, koji je sa srpske strane bio zadužen da vodi tajne pregovore o pravnoj budućnosti Kosova i pojačanoj autonomiji.

“Godinu dana prije Rambujea, u Beogradu, u apsolutnoj tajnosti, mi počinjemo razgovore sa Amerikancima o Kosovu. O tome znaju samo četiri čovjeka. U veoma dobroj i konstruktivnoj atmosferi, u februaru 1998. došao je Džim O’Brajan, specijalni savjetnik Medlin Olbrajt i jedan od ljudi od njenog najvećeg povjerenja. On je boravio u Beogradu neprekidno od februara do maja 1998. godine i nas dvojica smo radili na tekstu koji je trebalo da riješi status Kosova. Polako smo radili, nikakve rokove nismo imali. Moram da kažem da je on vrhunski pravnik. U tom periodu samo je nakratko otišao u SAD, na petnaestak dana, jer mu se rodila ćerka, poslije čega se vratio. Do 1. jula smo imali urađen samo početak sporazuma i govorili o konturama konačnog teksta. Naš rad je išao u pravcu proširivanja autonomije Kosova. Došli su onda godišnji odmori, Džim se vratio u SAD uz dogovor da u avgustu nastavimo. Ipak, do toga nikada nije došlo, jer se na terenu desilo nešto što ja i dalje ne znam, ali nešto što je srušilo dobru atmosferu nas i Amerikanaca i prekinulo rad. Od tada nema saradnje i posao staje sve do Rambujea”, rekao je svojevremeno Kutlešić za Nedeljnik.

On i O’Brajan su dakle radili na pravnom sporazumu dok su u isto vrijeme u Beogradu, takođe, u tajnosti radili Milan Milutinović i Kristofer Hil, po pitanju vojno-policijske akcije na Kosovu.

“I nekad dođemo ranije i čujem šta pričaju. Mogu da tvrdim i da potpišem da se Hil sa velikom naklonošću, razumijevanjem i savjetodavno obraćao Milutinoviću o tome kako da se sprovodi akcija na Kosovu, ali mu je istovremeno stavljao ograničenja koja su sadržana OEBS pravilima o unutrašnjim sukobima. I onda ja čujem, mogu da citiram šta sam čuo: Milane, ne smije zeleno da bude na terenu, samo plavo. Značilo je da ne smije vojska tu da bude, nego policija. ‘Ako nema dovoljno plavog, farbaj zeleno u plavo’. ‘Ne smije avijacija, smiju helikopteri’, ‘ne smiju tenkovi, smiju BPR-ovi, ništa preko 80 mm’. To su bila pravila OEBS-a koja su Amerikanci tražili da se poštuju”, prepričava Kutlešić.

Kutlešić, koji bio član državne delegacije na ovim mirovnim pregovorima, priča kako je tamo ponovo sreo svog starog poznanika Džima O’Brajana.

“Onda počinje Rambuje. I mene stavljaju u delegaciju. Država stavlja politički drugorazrednu delegaciju. To mi je bilo čudno. A na još jednom primjeru mi je bilo još čudnije. Na odlasku na aerodrom, bila je subota, Gorica Gajević me zove kod nje, iako nisam član SPS. Ja dolazim kod nje i ona u suzama, drhtavom rukom mi uručuje koverat i kaže ‘od prijatelja za porodicu’. I plače, njoj je jasno, ali meni nije jasno i shvatim da je novac. Na aerodromu ću dobiti to isto od policije, sa garancijom da će mi čuvati djecu. Ništa ne traže zauzvrat. Ja iz tog zaključujem da je bio strah državnog vrha šta će se dogoditi”, kaže Kutlešić i nastavlja:

“U dvorcu smo bili zaključani. Ništa se ne radi. Rukovodstvo konferencije, Petrič i Majorski traže da se odmah piše, a mi tražimo da se utvrde principi. I ništa se ne radi tri dana. Trećeg dana, ja vidim u hodniku Džima. Mahnem mu, mahne on meni i kasnije za večerom priđemo jedan drugom. Džim kaže: ‘Vladane, hajde da radimo, ovdje se ništa ne radi.’ Ja mu kažem da nemam ovlašćenje, jer sam sad samo član delegacije. On kaže: ‘Okej, ali da znaš da nije dobro.’ Poslije dva dana, on kaže: ‘Ovo definitivno nije dobro, hajde da krenemo gdje smo stali u julu.’ Ja kažem – okej. Došao je kod mene u sobu oko 22.30 i nas dvojica smo počeli rukom da pišemo tekst sporazuma bez vojnog dijela. Tekst sporazuma je bio na nivou slabijem od amandmana iz 1974, ali je podrazumijevao pojačanu autonomiju, sa paralelnim institucijama i belgijskim modelom federalizma. Ta pojačana autonomija je predviđala i podjelu policijskih poslova po američkom modelu: savezna i pokrajinska policija. Bio je to prihvatljiv model”, objašnjava Kutlešić.

On dalje prepirčava kako su se stvari dešavale redom.

“Kad smo završili, bilo je oko pola četiri ujutru, Džim mi kaže: ‘Meni se ovo sviđa, probudi svoju delegaciju, ja ću moju.’ To mi je pokazalo da je on u stvari bio glavni na cijeloj zapadnoj strani. Mi ih sve probudimo i onda je on govorio, ja sam ćutao. Mene je samo Ratko Marković podržao, Šainović i Štambuk su ćutali. Džim kaže: ‘Ovo je solidna osnova za razgovor, ja ovo šaljem za Vašington, vi šaljite za Beograd, vidimo se večeras.’ Ja sam otišao da spavam. Te večeri oko pola devet je stigao kripto telegram koji je potpisao ministar spoljnih poslova Žika Jovanović. Pisalo je: ‘Izdajniče, smijenjen si. Dolazi Milan Milutinović da preuzme pregovore.’ Ja pošaljem Miloševiću šifrovani telegram: ‘OK, ja se vraćam za Beograd’, a on mi vrati šifru da budem tu i da niko ne smije da me dira. Ali Milutinović je odbio taj tekst sporazuma. Ništa me nije ni pitao, niti razgovarao o tome. I onda smo dobili razvoj situacije koja je dovela do bombardovanja”, kaže Kutlešić.

(MONDO)