Srbin Dragan Šibalić otisnuo se u nevjerovatnu turu na godinu dana biciklom po svijetu.

Išao je od Tokija do Mont Everesta i kako kaže, u sekundi je odlučivao koja će mu biti sljedeća destinacija. Kako kaže, prošao je kroz 16 država i čak 16.500 kilometara.

“Svaka država je ostavila neki utisak na mene. Uglavnom pozitivan. Sve su države zanimljive, ali posebno bih izdvojio Iran”, kaže Dragan.
Ističe da je nevjerovatno koliko su ljudi tamo gostoprimljivi, čak do te mjere da nije mogao da prođe putem, a da ne bude pozvan da nešto pojede ili popije.

“Kod nekoga sam čak i spavao. U šest restorana nisu hteli da mi naplate račun. Kad god sam pitao koji je razlog, kažu “mi poštujemo putnike””, priča Dragan.

Iznenađenje u Avganistanu
Dragana je put vodio i preko Avganistana. Kako kaže, svi su mislili da se neće živ vratiti odatle.

” Svi su mi rekli “da li si lud što ideš tamo, nećeš se živ vratiti”, međutim, sasvim je drugačija bila situacija kada sam otišao tamo”, kaže Dragan.

Kao ističe, sa Talibanima je i jeo i pio, a čak je u jednom punktu i prespavao.

Čak 75 kilograma nosio je na biciklu, kako kaže. Imao je dve bisage i torbu.
“Prva dva meseca sam čak vukao i prikolicu. Posle dva meseca mi je bilo teško, pogotovo nakon Turske koja je sva u planinama. Na kraju sam morao da je bacim, malo se prepakujem, ali bez obzira uvek sam se vrteo na oko 70 kila i ništa manje. Usput sam se hranio, ponekad sam malo nešto spremao, a svuda je bilo jeftinije nego u Srbiji kada je u pitanju hrana. Mogao sam da idem u restorane. U Pakistanu recimo svratim na pasulj i salatu i to platim 80 dinara, za te pare ovde nemam ni kiflu”, kaže Dragan.

Kako kaže, kada je prvi put ugledao Mont Everest suze su mu krenule na oči.

Izgubio sam pare, pasoš i sve

“Kada sam bio u Jermeniji, posle dva ili tri meseca, izgubio sam pare, pasoš, sve. Kada sam došao na jedno mesto i postavio šator, telefon mi je neprekidno zvonio. Mislio sam da me zovu iz njihove telefonske službe da mi nude promocije, pa se nisam javljao. Međutim kada sam video koliko čovek uporno zove, javio sam se. Samo je ponavljao “dokumenta, dokumenta”. Odem do bicikle i vidim da nema para, nema pasoša, znači mogu slobodno reći da je putovanje završeno!”, priča Dragan.

Umesto kraja putovanja, desilo se nešto nevjerovatno!
“Njegov sin i on su videli da sam bio tu kod njihove prodavnice i krenuli su kolima da jure za mnom. Odmakli su 60 kilometara, a onda su primetili kada sam skrenuo u dvorište, gde sam postavio šator. Sve su mi vratili, ja sam ih častio sa 50 evra. Zahvaljujući njima, ja sam nastavio svoje putovanje, da nije bilo toga verovatno bi se vratio za Srbiju”, kaže Dragan za Prva TV, a prenosi Blic.

Kako kaže, sreća je bila što je na jednom parčetu papira imao upisan broj jermenskog telefona, što je, kako kaže, pomoglo da se dođe ponovo do svojih dokumenata.

Ovome se niko ne bi nadao

Dragan je tokom svog putešestvija pisao i na društvenim mrežama objavljivao priče o događajima koje je preživljavao, a jednu iz susreta sa Talibanima u Avganistanu u nastavku prenosimo u cjelosti:

“Petorica naoružanih Talibana upadoše usobu. Još je bio dan.

Onako u prvi mah, sanjiv, prepao sam se. Ali njihovi osmesi su me ubrzo primirili. Jedan je u ruci držao punu kesu nara i pruža mi… Imao sam onaj osećaj kao kad vam neko dođe u bolnicu u posetu i donese nešto.

Nismo nešto mnogo mogli da se sporazumemo. Uglavnom pomogoše mi da uguram bicikl u sobu, a koji sam ostavio u drugoj prostoriji. Takođe pokazaše mi kad odu da navučem klin na vrata i zaključam se. Кroz prozor mi pokazuju u daljini njihovu bazu, ako bude problema da zovem u pomoć… Slikali su se sa mnom tu, nešto malo zapitkivali i ubrzo otišli.

A ja se zaključao i nastavio sa spavanjem. U narednih sat vremena dva puta mi neko lupa na vrata. Morao sam da ustajem da vidim ko je. Neki momak je dolazio. Prvi put je kružio po sobi ljut pitavši me otkud sam tu. Pokazuje mi da je krevet njegov. Drugi put je došao i okačio jaknu na čiviluk…

I nije mi se dalo da odspavam kako treba.

Posle nekog vremena opet bum, bum, bum na vrata. Sada opet dođoše Talibani. Ovog puta ih je bilo desetak. Jedan mi daje telefon. Popričao sam sa nekim mlađim momkom koji je dobro znao Engleski. Кaže mi: “Ne možeš ovde da ostaneš, mnogo je opasno. Prespavaćeš kod mog oca…” Nisam se nešto mnogo bunio. Rekao sam: “U redu…”

Pomogli su mi da isteram bicikl napolje, prešli smo na drugu stranu puta i ubrzo bili u njihovoj bazi. Otac od tog momka sa kojim sam pričao preko telefona bio je komandant ove baze.

Odmah me uvode u sobu i pokazuju ležaj na podu gde ću spavati. Ali pre toga donose mi čaj i plov da jedem. Pokušavao sam da im kažem da nisam gladan, da sam ko zna koliko puta u toku dana jeo, ali nije vredelo. Taman sam pojeo, a oni dosipaju još.

Posedali su tu oko mene i zapitkivali me sve i svašta. Uglavnom u vezi putovanja ali i koje sam vere, jesam li oženjen, imam li decu… Кoristili su gugl prevodilac. Sve u svemu jedna opuštena i vesela atmosfera.

Кad je došlo vreme za spavanje, uzeh dva ćebeta da se pokrijem kad oni poskakaše. Pokazuju rukama da će me oni pokriti. Ja ne mogu da verujem šta se dešava. Prekrivaju me, ušuškavaju kao malu bebu… Pitaju jel treba još koje ćebe…”